Сваког јутра, пре шест, са секиром на рамену Мира Столић (59) заједно са супругом Вукашином (68) из избегличког насеља Ровине у Лијевчу пољу креће на посао. Она ручно цепа дрва у оближњим местима, селима, у Градишци.
„Идемо свуда, одакле год нас позову. Не бирамо ни посао, ни место. Ми се посла не плашимо”, каже Мира, коју смо накратко прекинули у овом тешком послу, међу гомилом буковине.
Балвани су велики, а секира тешка.
„Пет килограма је тешка секира, а клинови и чекић – још тежи. Носим увек сав алат. Проблем настане када се секира заглави у тврдом дрвету, па ни макац. Али и за то имам решење,” објашњава Мира.
Дрва цепа 30 година, од када је из Машићке Шаговине код Нове Градишке у Хрватској, где су живели до рата, избегла у градишки крај – у Републику Српску. Обоје су пореклом из околине Котор Вароши, Мира из села Стаза, а Вукашин из Засеља. У новој средини све су морали испочетка, а то их је натерало да раде различите послове. Тих дана најважније је било сачувати живу главу, кажу наши саговорници, а потом и пронаћи неки посао, било какав.
„Ништа нисмо имали, али се нисмо предавали, нисмо клонули духом. Имамо две кћерке, требало их је подизати, школовати, а ни куће, ни шупе, ни коња, ни вола, ни њиве, ни ливаде… Ништа. Само јака воља и борба за голи живот”, каже Вукашин.
Прича да ради многе послове, да нема одмора. Ове сезоне фрезом је обрадио 100 башта и 50 пластеника, покосио многа дворишта.
„Имао сам инфаркт и опет радим. Само да видите какве су ми руке, као опанци. Али образ ми је чист, то је најважније. Скућили смо се, као и пре, кћерке су завршиле школу, удале се… Задовољни смо и ни на шта се не жалимо,” задихано прича Вукашин и удара секиром.
Буковина пуца, а зној са Вукашиновог лица капље, на плус 35 степени. Он и Мира раде од шест, па док не угреје, онда иду кући, на ручак и одмор, па опет на посао, после подне. Док се види, ако нема светла.
Како је Мира почела цепати дрва?
„Нисам ја њу терао да то ради, јер је ово тежак, мушки посао. Она је хтела да иде са мном, да ми помаже. Каже, треба нам новца, а заједно ћемо имати дуплу дневницу. Пробала и остала са мном у послу. Знам, другачији су женски послови, женске руке нису за секиру и за чекић, али она, у подне, стигне и ручак да припреми, па после, опет заједно, секиру у руке и на посао”, прича Вукашин.
Мира слуша и понешто додаје.
„Вукашин је цепао дрва код наше куће. Ја сам хтела да помогнем. Понављао је да то није за мене, није за жене да цепају дрва, шта ће народ рећи и да ће он он све то да уради. Гомила је била велика. Дохватила сам секиру, засукала рукаве и распалила, из све снаге. Кренуло ме. Када смо све поцепали, одлучила сам да Вукашину помажем и када цепа за друге, за новац и да пођем са њим. Ето, тако је почело,” објашњава Мира.
Од тада све чешће и све више, равноправно са Вукашином, цепа дрва. Из дана у дан. Месецима, годинама, па и деценијама тако. Њих двоје кажу да је последњих година посла све мање, зато што су тракторски цепачи постали Мирини и Вукашинови велики конкуренти. Ипак, не жале се. Дневно, у просеку, поцепају 20 кубних метара.
„Ако је сирово дрво, лакше се цепа. Грабовина је најтежа за цепање. Ту је потребна вештина, као у сваком послу. Кад секира заглави у пању, користим клинове и чекиће, другачије не може”, описује Мира поједине, непланиране ситуације.
Пролазници, када виде Миру међу кладама, углавном застану. Чуде се. Питају.
„Ја настојим да се мало приклоним, да цепам у заклону, да ме не виде. Само да чују секиру. Некако ми буде непријатно, због Вукашина. И због себе. Шта ће њему рећи, то ми је у памети. Када виде њега поред гомиле поцепаног дрвета, они гласно, по навици, повичу – иде ли то, момци, може ли се”, прича Мира.
Најтеже им је током врућина, али када захлади, и овај посао за њих буде много лакши и угоднији. Зарадом од десетак марака по метру су задовољни. Радиће, кажу, докле руке издрже и док буде посла.
Извор:Политика / Милан Пилиповић
