Незаборавни Никола Крагуљ: Утакмицу Борца преносио из собе непознатог домаћина

Аутентичну атмосферу са фудбалских, кошаркашких и рукометних стадиона више од пола вијека ријечима је сликао Никола Крагуљ.

Најзанимљивији тренуци из каријере Николе Крагуља

• Почетак рада у Радио Градишци 1979. године
• Праћење утакмица ФК Козара и ФК Борац
• Пренос утакмице из стана у Дубровнику
• Прекид преноса због пресјечене телефонске жице у Вишеграду
• Извјештавање о историјској побједи Борца над Војводином
• Посљедњи заједнички радио-пренос утакмице Борца у бившој Југославији

Слушаоцима радио-станица, телевизијским гледаоцима, читаоцима новина, нудио је прецизну информацију и јасну поруку. Зато је упамћен и поштован међу спортистима и навијачима. Међу спортистима стекао је пријатеље.

Прве новинарске лекције научио је, сасвим спонтано, у Сарајеву, гдје је похађао школу за телекомуникације, доградио у Градишци, као сарадник локалне радио-станице, а усавршио у Бањалуци. Највише је извјештавао са фудбалских утакмица Козаре из Градишке и Борца из Бањалуке.

Када сам доселио у Градишку, присјећа се Крагуљ важног догађаја који је увелико одредио његов новинарски и животни пут, и запослио се у Пошти, Гојко Шербула, тадашњи директор Радио Градишке, предложио ми је да се ангажујем у спортском програму, јер сам претходно понешто и писао. То је било 1979. године. Тако сам почео пратити ФК Козара, писати чланке, а касније извјештавати са утакмица овог клуба.

Никола Крагуљ, упоређујући услове за репортера на гостујућим утакмицама најстаријег и најтрофејнијег градишког клуба, наглашава да је то било веома тешко, сасвим неизвјесно, јер је све зависило од телефонских линија.

„На многим стадионима није било телефона. Зато је сваки пренос утакмице био својеврсна авантура. Ђорђе Старчевић и ја преносили смо утакмицу Дрина Вишеград – Козара. Домаћи навијачи у граду на Дрини били су незадовољни игром свога тима, пресјекли су нашу телефонску жицу и прекинули пренос утакмице“, прича Крагуљ.

Утакмица у Дубровнику
Слично искуство имао је и у Дубровнику гдје су играли ГОШК и Борац Бањалука:

„Ту утакмицу преносио сам из стана, са балкона оближње зграде. На стадиону није било телефонске линије. Покуцао сам на врата стана, замолио непознате домаћине да ми допусте телефон. Прихватили су. Молио сам их опет да апарат изнесем на балкон, одакле се види стадион, али не цијели терен, него само половина, можда и мало више од тога. Тако сам за Радио Бањалуку преносио утакмицу, а нисам могао видјети оба гола, већ само један. Ни други шеснаестерац нисам могао видјети, али сам посао успјешно завршио, а слушаоцима омогућио да прате утакмицу.“

Крагуљ памти и важне утакмице клуба са Врбаса, које се и сада препричавају. У сезони када је Борац освојио КУП Југославије, избацио је Војводину из Новог Сада, а у финалу побиједио Црвену звезду. Било је то 1988. године.

„У првој утакмици у Новом Саду Војводина је побиједила са 4:0. У другој, узвратној утакмици у Бањалуци, вријеме је било очајно, киша, блато, хладноћа, услови за игру веома лоши, готово никакви. Посјета на трибинама испод просјека. Када је прво полувријеме завршено водством Војводине са 1:0, половина публике разочарано је напустила стадион. Међутим, у другом полувремену сасвим другачија слика. Домаћи тим Борца кренуо је као фурија и постигао шест голова. Ова утакмица завршена је побједом Борца са 6:1, а коначан резултат био је 6:5“. Послије тога, овај тим био је незаустављив, а на београдској „Маракани“ и подигао побједнички пехар.

Од Владе Дијака до Гојка Шербуле
Крагуљ је новинарство заволио у школи за телекомуникације у Сарајеву. Био је средњошколац. Становао је код Владе Дијака, сатиричара, радио-водитеља и писца. Тога се Крагуљ одлично сјећа:

„Владо ми је рекао: ‘Хајде, напиши неку шалу, досјетку, па ћемо послати на Радио Сарајево, у шаљиву емисију сриједом.’ Послушао сам га. Објављени текст редакција је хонорарисала. Било је то скромно, али за мене веома значајно. У сваком смислу. Нисам ни слутио да ће то увелико одредити мој животни пут.“

Дијак је, наставља Никола Крагуљ оживљавати успомену на своје дане у Сарајеву, често слао дописнице, на које је исписивао поруке у стиховима. Мени је написао: ‘Драги Ниџо, грип ме неки шчеп’о, што од њега није лијепо, чај сам неки скух’о, то ми рече травар Мухо. Сад сам здрав ко дрен и пијански мантен. Ја сам Дијак Владо, што ракију пије радо.'“

Николи Крагуљу, послије дописнице од Владе Дијака, није било сасвим јасно значење пијанског мантена. Зато се распитао и сазнао да израз „пијански мантен“ објашњава стање потпуне опијености и губитка контроле, народним језиком речено, „мртво пијанство“, изван сваке равнотеже.

По доласку у Градишку, на приједлог Гојка Шербуле, Никола Крагуљ постао је сарадник локалне радио-станице.

„Првог дана, када је Радио Градишка почела емитовање програма 1979. године, био сам репортер са терена из града. Питао сам на улици шта народ мисли о новој радио-станици. Касније сам добио репортерску улогу са утакмица ФК Козара“, додаје он.

Посљедњи пренос
Посљедњи пренос са стадиона ФК Борац у заједничком програму југословенских радио-станица одрадио је Крагуљ, и то неплански:

„Из Загреба је на утакмицу Борац – Ријека кренула је екипа извјештача. Имали су удес и нису стигли у Бањалуку. Неколико минута прије почетка утакмице веза је успостављена, али није било репортера. Био сам на стадиону у екипи Поште која је обезбиједила линију са Сарајевом. Тражили су Рефика Слабића, дугогодишњег новинара, да преноси утакмицу, али га нису пронашли. Као посредник укључио се Пајо Канижај, репортер из Загреба, са којим сам се нешто раније сасвим случајно упознао. Он је казао: ‘Иди у кабину и кажи само основне карактеристике, састав тимова и резултат.’ Прихватио сам, прилично неприпремљен, затечен изненадном ситуацијом, али утакмица је била добра, садржајна, динамична, обиловала догађајима, а моје репортерско јављање, иако мањкаво, испунило је сврху.

Репортери
Никола и сада прати спортске догађаје на свјетској сцени, али и у Бањалуци и околини. Послије више од пет деценија пред микрофоном, упоређује садашње и старије репортере.

„Смета ми код ТВ преноса стално описивање ситуације коју гледалац види, што је примјереније радио-преносу. Много је бесмислене приче, мада има и добрих, младих репортера који успјешно прате спортске догађаје.“

Извор:Независне / Милан Пилиповић