Од стихова, поезије и књига саткан је живот Данила Карапетровића (84), који ове године обиљежава шест деценија од објављивања своје прве књиге – „Путовање“.
Важне догађаје, документе и сјећања објавио је у јубиларној публикацији. Ове године навршило се и пола вијека од формирања Књижевног клуба „24. април“ из Градишке, чији је иницијатор био Карапетровић, а придружило се неколико заљубљеника у пјесничке ведрине.
Међу њима су Милан Грозданић, Душко Стегић, Ранко Глигић, Милан Бјелајац, Радојица Грујић, Игњатија Аџић и Садик Табаковић. Помогли су Драго Малешевић, у то вријеме дописник „Гласа“, и Војин Тодоровић, секретар Културно-просвјетне заједнице Градишка, подсјећа Карапетровић, непоколебљиви лирик који пола вијека носи пјеснички терет. И није посустао. Међу писцима који су тада подржали градишке литерарне ствараоце су Ранко Прерадовић, Душко Трифуновић, Зорица Турјачанин.
Чланови Књижевног клуба различитих генерација и занимања објавили су 60 књига, од којих 23 зборника. Од оснивања до сада евидентиран је 81 аутор, пјесник, приповједач, сатиричар…
Градишки литерарни ствараоци заступљени су у пет пјесничких антологија и зборника Републике Српске и Србије. На пјесничким сусретима у Градишци гостовали су познати књижевници Младен Ољача, Насиха Капиџић Хаџић, Драган Колунџија, Велимир Милошевић, Исмет Бекрић, Мира Алечковић, Станко Ракита…
„Сматрам веома плодном, корисном и значајном дугогодишњу сарадњу са Подружницом Удружења књижевника БиХ“, нагласио је Карапетровић, који је прву пјесничку збирку „Путовање“ објавио 1965. године, а другу „Сунце над Козаром“ 10 година касније.
Његова литература је осуда рата, крик заточеника усташких логора, свјетлост Козаре и поратна изградња. На манифестацији „Братимљење пјесме и ријеке“ у Јасеновцу добио је признање за поему „Пјесме крвљу исписане“. Његова поезија преведена је на више језика, међу којима је и јапански.
Инспирација у завичају
Највише инспирације за писање Данило има у родној Доњој Јурковици, гдје је 2006. године формирао прву сеоску библиотеку у градишком крају. Он је дио куће преуредио у Завичајну библиотеку са више од 1.000 књига, зборника, фотографија са књижевних манифестација, докумената о историји Доње Јурковице.
„У библиотеци су највећим дијелом издања домаћих писаца, чланова Књижевног клуба ’24. април’, али и издања пријатеља пјесника, међу којима је и Панто Стевић. Он је донирао сва своја издања за нашу библиотеку, гдје је такође и више публикација о страдању Козарчана у Јасеновцу, учешћу у ратовима, радним и друштвеним побједама“, објаснио је Карапетровић садржај библиотеке, гдје се такође одржавају и пјесничке вечери, сусрети приповједача, промоције књига.
Породични музеј
Карапетровићев завичај у Поткозарју, његови родитељи, мајка Марта и отац Јован, дјетињство поред рјечице истог имена, као и село удаљено двадесетак километара од Градишке одувијек су његова инспирација.
Рођен је 10. децембра 1941. године, када се облак рата надвио над Козаром, а Данилови старија браћа и сестре заједно са родитељима осјетили су сву тугу и недаће рата. О тешком дјетињству Данило је често писао и причао.
За старе алатке, које је сакупио у породичном музеју, вежу га успомене из дјетињства, када су се ови предмети увелико користили и били незамјењиви у сваком домаћинству.
„Са оцем Јованом орао сам тјерајући коње, док је он држао дрвени плуг. Брнао сам дрвеном брначом са металним клиновима, на коју смо стављали пањ, да бразде боље уситни. Моја мајка Марта је користила лопар за хљеб, печен у зиданом шпорету или на огњишту. То је најчешће била кукуруза коју смо ми, дјеца, моја браћа и сестре, јели у сласт. И сада ми је тај укус, тај мирис некако близак, као да се и сада шири у мојој близини“, присјећа се Данило, опсједнут снажним набојем емоција и пробуђених успомена, и сада, послије 60 година, мотивисан за писање. Он је истрајан у сакупљању старих, музејских експоната, чувању традиције и обичаја родног краја.
Ничег се не могу одрећи, каже, све то је дио мене, моје породице и мога завичаја. Знамениту кућу коју су 1936. године изградили његови родитељи Данило је претворио у музеј старих кућанских предмета, пољопривредних алатки и библиотеку завичајних писаца.
Кућа је у то вријеме била веома модерна, имала је подове и плафоне, равне зидове, свијетле прозоре са везеним завјесама. У њој је рођено десеторо дјеце, по петоро мушких и женских: Јованка, Милош, Михаило, Стеван, Анђа, Стојанка, Душан, Данило, Драгица и Милка.
„Кућа је послије смрти родитеља 1990. године опустјела јер су се сва дјеца, моји сестре и браћа разишли по свијету, завршили школе, формирали породице, али нас ипак ово мјесто и ова кућа привлаче, подсјећају на дјетињство и живот у њој“, испричао нам је Данило Карапетровић, аутор 40 књига поезије и прозе, предсједник Књижевног клуба „24. април“.
Признања
Републички педагошки завод уврстио је пјесму „Пијаца“ у збирку задатака за екстремно вредновање и постигнућа ученика деветог разреда основне школе. Добитник је Повеље Друштва књижевника, Повеље СО Градишка, Повеље „Петар Кочић“, награде Министарства просвјете и културе Републике Српске за збирку пјесама „Свакодневица“.
Извор: Независне / Милан Пилиповић
