Више од пола вијека пензионер Фрањо Најдек свирао је на многим сеоским светковинама, свадбама, испраћајима у војску, крсним славама и другим забавама у Поткозарју. Он и сада свира свима, на вјерским скуповима свих конфесија. Србима и Хрватима за Божић, Бошњацима за Бајрам, југоносталгичарима за 29. новембар, Дан Републике.
Његова мала хармоника коју је давно добио на поклон и сада увесељава све генерације у Береку, Церовљанима, Јазовцу и другим селима градишког и новотополског краја. Фрањо је зарадио пензију на жељезници у Аустрији, али родни крај, заједно са супругом Вером, поријеклом из Берека, није заборавио. Из Салцбурга, гдје најчешће борави, Фрањи није тешко доћи на свирку у завичај. Тако оживљава успомене на младост и сеоске игранке.
„Наше село је пуно вриједних, добрих, веселих и толерантних људи. Овдје постоји музичка традиција. Најчувенија је породица Љубојевић, гдје се свирка и пјесма проносе генерацијама. Најпознатији музичари међу њима су Мирко, Стојан и Миленко, са којима сам годинама наступао на сеоским забавама, игранкама, прелима и зборовима“, прича Фрањо.
Многи су у овим крајевима цуре просили, женили се и удавали уз Фрањину хармонику.
„Када сам се ја женио, прије пола вијека, на свадби је свирао Фрањо са својом групом. Могу се похвалити да ми је донио породичну срећу, као и многим другим мојим комшијама. Колико ми је познато, нико коме је Фрањо свирао на свадби није се развео“, испричао нам је Јово Драгојевић из Берека. Главни јунак ове занимљиве сеоске приче приповиједа да је и малу хармонику добио на поклон.
„Прочуло се да ова моја мала хармоника, мада сам набавио и већу, многима доноси срећу. Добио сам је на поклон у Бакинцима на игранци, од госпође Кристине, којој сам презиме заборавио, али нисам њен гест. Она је тиме хтјела показати колико јој значи мој оптимистични дух и позитивна енергија коју уносим у сваку пјесму. Имам и велику, скупоцјену хармонику, али ова има душу родног краја“, вели Фрањо, срећан када га комшије позову на забаву, зборовање или породично весеље.
„Велики је и богат мој репертоар. Нема пјесме коју не умијем запјевати и засвирати. Желим да се свако ко ме слуша осјећа угодно, да пјесмом и музиком ширим љубав“, објашњава Фрањо Најдек, најстарији музичар у Поткозарју, који својом малом хармоником шаље велике, јасне и лијепе поруке, деценијама увесељава себе, своју породицу, комшије и остале становнике поткозарских села. Када се овај музичар, упадљив висином од приближно два метра, појави на забави, увијек понеко има шаљив закључак.
„Кажу, ни већег човјека нити мање хармонике. То је истина, али треба знати и стару народну пословицу да бој не бије велико оружје, него срце у јунака“, препричава Фрањо догодовштине са многих сеоских приредби. За сваки наступ он се темељито припрема, као да наступа на великој и бљештавој сцени, међу хиљадама људи, а не у сеоским школама, домовима, кућама, испред продавница, на раскршћима, у запрежним колима, поред божићне или славске печенице. Најважнији је, вели, избор пјесама примјерених за сваку прилику. Његове свеске или пјесмарице одавно су пожутјеле, неке листове је допунио новим пјесмама исписавши стотине страница. Свака пјесма која има причу, коју је написао живот, вели наш саговорник, буди емоцију и зато он пажљиво бира шта и гдје ће засвирати и запјевати.
Братство и јединство
Фрањо Најдек свира на вјерским празницима свих конфесија, међу Србима, Хрватима и Бошњацима. За себе каже да је привржен тековинама братства и јединства те да има велики број истомишљеника. „Ријетко прођу забаве, а да неко не затражи старе пјесме које смо слушали и вољели у Југославији. Тада ми срце затрепери, а глас добије специфичну љепоту и свјежину“, описује Фрањо своју музичку преокупацију.
Милан Пилиповић / Независне
