Оркестар Миленка Мајкића зове се „Раптен-дуо“ који је у конкуренцији неколико предложених назива, ипак побиједио. У најужој конкуренцији били су Аспирин, Бруфен, Парацетамол и Андол. Некада је оркестар имао назив „Тајна веза“, али је од тога одустао, јер, како каже, ни веза више није као што је некад била.
Нико мени није платио да га рекламирам аналгетике, повјерио нам се Миленко Мајкић, најпопуларнији свирач и пјевач у Лијевчу а ни у Поткозарју одавно нема конкуренције.
„Пјесмом лијечим душу, то ми је основна задаћа коју сам давно себи поставио и, надам се, успјешно положио. Нисам био нарочит ђак у школи али сам на позорници, под шатором, на забави, свуда гдје се народ окупља, давно дипломирао,“ увјерен је Мајкић. Он дуже од 30 година свира на народним светковинама.
„Сјећам се масовних испраћаја у ЈНА, када су цијело село и бројна родбина пратила регртута. Војничке пјесме памтим јер сам највише пара од њих зарадио. Касније су се све чешће почели славити рођендани, пунољетства, годишњице брака а појединци су позивали музичаре и на јубилеје развода, завршетак кућа, отварање фабрика, крсне славе и наравно, рођења,“ набраја Миленко Мајкић, разлоге за славље, музику, пјесму и весеље. Од свирке одавно солидно живи, али ни пољопривреду није запустио. На ријеци Матури у родном селу Мокреш, изградио је викендицу, гдје често борави.
„Ту имам најбољу инспирацију за пјесме и музику. Знам више од хиљаду пјесама а неке смишљам на лицу мјеста, зависно од атмосфере, расположења гости. Када се неко размаше новчаником и почне да кити хармонику, тада имам најбољу инспирацију а стихови лете као капи кише на пљуску,“ описује Мајкић своју поетско-музичку инспирацију и дугогодишњу занимацију. Лош период, када је хармонику чешће држао о клину или у кутији, била је епидемија короне. То је било горе него у рату, прича, као да се исповиједа наш саговорник.
„У рату се гинуло али и пјевало. У корони, ко је пјевао, тај је казну зарадио. Лоше било, не поновило се“, каже, и наставља причу, мада напомиње да, у свакој прилици више воли свирати и пјевати него причати. „ Свирка, пјесма и музика су најбољи лијек за напаћени, преварени, уплашени народ. Када засвирам, тада се лоше заборавља и народ устаје, весели се, игра, забавља се… То су тренуци који су некада били наша свакодневица, а сада су дани суморни, народ забринут а весеља прилике да се опусте и на кратко, на један дан или вече, забораве све јаде и невоље које га оптерећују,“ ријечима нам је Миленко Мајкић одсликао своје ставове и запажања.
Музичке позорнице
Миленко Мајкић, наступао је на различитим, често импровизованим позорницама. То су сцене сеоских домова, дрвене даске на стубовима, запрежне и тракторске приколице, балкони, столови и клупе па чак и чамци на води. За дарежљиве, када се треба машити за џеп и закитити хармоникаша, више сматра сиротињу него богаташе. За то Мајкић има једноставно објашњење. „Да су богати дијелили иметак са другима, чак и музичарима, не би били богати а да је сиротиња шкртарила, неби била сиротиња.“
Милан Пилиповић
