У овом дану загрљени трају срце и разум. Опомињу топот коњаника, везена марама, за кондир дјевојачки и глас, громоглас. Ој Косово…
То је видовданска порука професорице Радане Станишљевић, ненадмашни бесједничар, амбасадор културе говора и српског писма, чувар историјских тековина и успомене на значајне личности. Важне личности из српске историје, духовности, литерарни јунаци, знаменити књижевници и просвјетитељи, пресудни догађаји њеног поткозарског краја, крајишки јунаци и ослободиоци, теме су које професорица српској језика и књижевности Радана Станишљевић обрађује у својим јединственим бесједама. Њену ријеч, изговорену са посебном емоцијом, једнако пажљиво слушају све генерације. Њене ријечи су јединствен оквир за слику историје, писма и језика.
О Градишци, гдје је из гимназијских клупа, извела многе генерације, често говори.
То је она Градишка поред које протиче Сава која памти смрти и судбине, која истовремено закива прошлост, а отвара рану на другој страни да се никад, али никад не заборављају обмане, преваре и страшне илузије које су плаћене људским животима. “Била сам одлучна за нову животну страницу, једнако изазовну као и претходна, у школи, учионици, међу ученицима. Иза тих врата отворио се град у новом светлу за којег прије нисам имала довољно времена. То је свијет културних догађања, богатство које Градишка у својој слојевитости посједује,” посвједочила нам је ова угледна професорица чији аршини су овдје одомаћени као мјера вриједности у култури и образовању.
“Моје опредјељење је трагање за историјом Градишке, знаменитим људима који су ту живјели. У свијету познатих Градишчана свакако су Чубриловићи, чувени Васо Видовић, посланик свога рода у Аустро -Угарској монархији, Стајка и Ђорђе Ковачевић који су поклонили своје имање, велику кућу као дворац за сиромашну дјецу,” описује професорица Станишљевић своја интересовања за град који је давно, послије родног Приједора постао њен други завичај. Желим да умјетност приближим људима а умјетницима свеколики свијет различитости. То је моја опсесија, прича наша саговорница помињући у том контексту Саву и велики жељезни мост.
“Мост увијек у мени има врхунску андрићевску симболику да спаја. Сјећам се тако Великог Везира из “Моста на Жепи” који је пожелио да споји обале,” приповиједа, лирски течно и одмјерено, увијек мудро и поучно као што је годинама и деценијама започињала школске часове, међу знатижељним гимназијалцима.
“Радила сам 40 година у градишкој Гиманзији. Увијек сам имала најљепша искуства са ученицима зато што је за мене час био светиња. Била сам строг професор који ученике припрема за све већа и велика животна искушења. У учионици као на броду, осјећала сам се попут кормилара који настоји да заједно са ученицима плови безбједним путевима образовања, васпитања и живота. Истажујући свијет књижевности упознавала сам ученике необичних биографија,” описује професорица своја педагошка искуства. Њени ученици су давно одрасли, живе широм свијета. Веома се радује, наглашва, сусретима са њима, човјечним лицем својих ученика. Међу њима је Владика Јован, (Јован Ћулибрк) православни неимар у Западној Славонији, како га описује омиљена професорица, рекавши да је био необичан ученик којем је предавала изборну наставу.
Она жали што је језик угрожен а реченице, бритке, јасне и разумљиве убрзано губе мјесто у налету туђица, страних и непознатих ријечи. „Све мање је лијепог говора, нестаје српско језичко богатство. Шифрама и сликованим знаковима се шаљу поруке. У вријеме новогодишњих и других празника стиже серијал устаљених фраза, језички оскрнављених ријечи, нејасних порука, правописно нетачних реченица… Осјећам се непријатно и због особа које шаљу такве поруке али и због себе. То је језичко отуђење које се мора превазићи,“ сматра професорица Радана опсједнута многим идејама зацртаним у својим нотесима и у мислима.
Успомене из Приједора
Радана дјевојачког презимена Вила, удана Станишљевић рођена је у Приједору. У том граду под Козаром завршиле је гимназију. „Тамо су гробља мојих предака. Волим Приједор којег сам напустила у деветнастој години и отишла на студије у Београд. Била сам на сусрету своје гиманзијске генерације, дивно и потресно сачували смо емоције које смо понијели на растанку. Волим успомену на град добрих људи и богате историје,“ казала је угледна професорица коју усрећују њени потомци, двије кћерке и троје унука, али и њени ученици које је учила животних лекцијама.
Милан Пилиповић
