„Бијело дугме“ би, ако ништа друго а оно као феномен, морало стајати на почетку сваке приче о рокенролу у нас. Овдје то није случај, али их је абецеда једноставно довела на ред баш сад.
По већ познатој логици да бирамо онај албум на којем има најмање попуњавача простора на винилу, „Битанга и принцеза“ се наметнула као логичан избор. Пустићемо наравно и ту пјесму, A 2, али зато и уживати у остатку ове моћне колекције коју умало да никад не угледа свјетло дана.
