Страдање родног села Јеловац, у усташким логорима и збјеговима на Козари у Другом свјетском рату, гдје су партизани, у ноћи између 3. и 4. јула 1942. године пробили непријатељски обруч, Душан Алексић (89) описао је у три књиге. То су „Шездесетпет година Основне школе у Горњем Јеловцу,“ „Трагедија српских огњишта у Јеловцу“ и „Завјере, ратови и геноцид над српским народом.“ Агроном и доктор техничких наука, сада пензионер настањен у Гандијевој Улици на броју 87 у Београду, исписао је више стотина страница о усташким звјерствима и своме, спаљеном и уништеном селу. Душан је био заточеник логора Јасеновац. Имао је тада шест године а његова свједочења преточена су и на филм „Дара из Јасеновца“.
У првој књизи описао је ђаке јеловачке школе, бивше јасеновачке логораше. У другој књизи описао је своје село у ратном паклу, а међу њима хероје са Козаре, који су војевали у славним биткама. „Послије двије књиге, остало је много ратних догађаја у мојим сјећањима. Мој пријатељ др Милорад Закић, казао је, да требам писати о своме народу. Све што није записано, осуђено је на заборав,“ казао је Алексић објашњавајући мотиве за своје књиге. Његово писање је из прве руке, то су свједочења о српском народу који је, без обзира на жртве, вијековима пружао отпор окупаторима. Тако је настала трећа књига о Алексићевом родном селу, о Козари и страдању српског народа у БиХ.
„У књиге сам смјестио крв, сузе, патњу, лелек мајки… То и сада носим у срцу и мислима. Три моје књиге, доживљавам као три прста, и три крста, три споменика Јеловцу и Јеловчанима,“ објаснио је Душан Алексић. Сви Алексићи, у козарским збјеговима и током пробоја, када су партизани, за 80 000 нејачи, отворили пут у слободу, држали су се заједно. Али за кратко. Тог јутра, 5. јула 1942. године заробљено је шездесеторо Алексића. Међу њима било је тринаесторо из једне куће, његове. У Мљечаници Немци су их предали усташама које су убиле Душановог дједа Јована, званог Јованчић.
“Сестра Душанка и ја вриштали смо од страха. Усташе су наредиле да ућутимо, јер ће и нас убити. Занијемели смо,” прича Душан, чије слике из дјетињства су, и послије осам деценија, сасвим свјеже. Непрегледна колона Јеловчана и Козарчана, кретала се споро. Жене су носиле дјецу, торбе, мало хране, коју јабуку нађену у неком јарку, флашицу воде… У Доњој Градини, скелом су преко Саве пребачени у Јасеновац. Било је то 6. јула 1942. године. Вече се већ увелико спустила, када је са мајком Стеванијом, братом Спасојем (14) и сестрама Душанком (12) и Радосавом (10) Душан ушао у логорски круг, ограђен високом, бодљикавом жицом. Отац Никола, остао је на Козари. Избјегао је њемачке засједе и преживио рат.
“Мало хране што смо имали, брзо смо појели, а по неколико дана ништа нисмо јели. Нисмо ни осјећали глад, само страх…” присјећа се Душан тешких дана, када је смрт била тако близу, сваком логорашу и Србину изнад главе, као омча која се клати на сваком мјесту, као чекић у усташким рукама од чијег ударца, свака лобања пуца у тренутку. Током боравка у Јасеновцу, изгубио је двојицу браће од стричева, Срету сина Милиног који је имао годину и по и Марјана сина Владиног од три и по године. Умрли су од болести и глади. “Био сам поред њих. Мајка Стеванија ми је заклонила поглед да не гледам, када су умирали у страшним мукама. Ни једно јутро није освитало без мртве дјеце. А умирали су од глади и болести, од батина, од свакојаке муке и невоље,” сјећа се Душан стваричних призора из усташког логора Јасеновац.
Душан је тог врелог љета 1942. године имао шест година а најстарији брат Спасоја, којем је мајка обукла женску одјећу, четнаест. Учинила је то да би га сачувала, јер су дјечаке његовог узраста одводили без трага. Они су, послије маља у главу или сабље у груди и очи, бацани у ријеку Саву или у масовну гробницу у Доњој Градини.
“Спасоја, прерушен у девојчицу, лежао је на прашњавој земљи. Изморен, уплакан, слабашан… Усташа пита мајку, како се дјевојчица зове. Мати одговара, Спасенија,” препричао нам је Душан тај догађај, дубоко урезан у његово памћење. Зато је, у усташким књигама Спасоја евидентиран као женско, као Спасенија.
Након три недјеље у Јасеновцу, становнике села Јеловац усташке власти су пописале и сточним вагонима којим се ширио несношљив смрад, трулеж људски тијела, повезли даље. Ту је било страшно. Вруће, загушљиво, без ваздуха… Кренули су, послије дугог чекања, не знајући гдје иду. Композиција је, послије дугог времена и спорог кретања, заустављена у Општини Рајић, код Нове Градишке. Његова мајка са дјецом доспјела је у село Боровац, у Западној Славонији, и распоређена у кућу Пејина Љиљка, који је имао жену Кату, Чехињу. Пејин је био Србин. Имали су ожењеног сина Ђуру, снаху и троје унука. Код њих су Алексићи боравили три мјесеца. А онда, сасвим неочекивано, услиједио је повратак на Козару. Њихов комшија из Јеловца Марко Дрча, имућан прије рата, успоставио је контакт са новим властима у Приједору да би сачувао животе својих најближих али и својих комшија. Сазнао је гдје су, прибавио пропуснице и дошао у Рајић, да се сретне са њима.
„Стрини Јованки Марко је дао документ прибављен у Приједору којим нам је омогућен повратак кући. Укрцали смо се у воз до Суње а одатле, дугим возом до Приједора. Наставили смо пјешке у своје село, удаљено 12 километара. Ипак, тамо су се улогориле усташе и сваког мушкараца, којег су срели, убили су,“ испричао нам је Душан Алексић. Његови родитељи, брат и сестре, преживјели су рат али са трајним ожиљцима на срцу.
Филм „Дара из Јасеновца“
Сцене из рата, Душан је проживио је још једном, по други пут, у филму „Дара из Јасеновца“
“Нисам могао филм да гледам, него само повремено. Када сепојави сцена злочина, ја устанем, па не гледам. Изађем. Заклоним главу, као што је мени мајка заклањала у логолу, да не гледам како умиру моја браћа. Послије се вратим и тако, опет гледам. Не могу од своје судбине побјећи. То је моје дјетињство,” испричао је Душан Алексић само један, како рече, дио живота у којем су окупатори чинили невиђена звјерства, у намери да збришу Козару. Али, Козара и данас, како рече пјесник Станко Ракита, зари слободом и топлином.
Милан Пилиповић
