Када је на сеоском састанку или збору грађана шездесетих година прошлог вијека старина Илија Пилиповић рекао да би било најбоље да се Доња Слабиња одвоји од тадашње Босанске Дубице и припоји Босанској Костајници, није ни слутио да ће то изазвати велике проблеме, али и да ће се о његовом приједлогу причати и неколико деценија касније.
Уз то је, онако успутно, додао да је тако било у вријеме Краљевине Југославије, да је народу било добро па не види разлог зашто опет не би имали исту територијалну организацију.
Неки Душан Вујановић из Приједора, секретар Окружног комитета партије, прича нам Микаило Поповић, који се тога добро сјећа, казао је Илији да га сачека послије састанка. Илија је повјеровао да се његово залагање, које узгред речено представља став већине, допало комитетлији па се охрабрио за још коју реченицу, у прилог истој идеји.
„Друже, да ја теби још нешто опричам, ‘оћеш ли ти мене саслушати“, упита Илија.
„‘Оћу, како да не. Изволи“, одговори Душан.
„Друже Душане, нас из Слабиње, када ујутро кренемо у Дубицу, а идемо пјешке, сунце непрекидно удара у очи. То нам смета. Када завршимо послове, неко у општини, неко у фабрици, ђаци у школи, опет нас на путу до куће удара сунце. Директно у очи. Па ништа не видимо, басамо к’о гуске у магли. Када бисмо се припојили Костајници, увијек бисмо били у дебелој хладовини, и тамо и овамо. А сунце увијек на правој страни“, образлагао је Илија па све до детаља износио приједлоге и закључке.
„На крају, када је Душан, који је био важна чивија у Комитету СК, саслушао Илијино излагање, које су сви пратили и криомице одобравали, предложи му да наредног дана дође у Дубицу, у општину. К’о имају нешто важно са њим да се договоре“, приповиједа нам Микаило Поповић, потомак чувеног хајдука Петра Поповића Пеције, па се и сам, унапријед, све јаче почиње смијати. Пита да ли имамо времена и стрпљења да саслушамо, јер је, вели, прича дугачка, а половична не вриједи.
„Хтио је послије те дискусије о сунцу Илија још нешто рећи. Али није успио. На његову срећу. Дан касније, послије збора грађана, он је на тај Душанов приједлог отишао у Дубицу. Говорио је: Ја уђох унутра, кад женска отвори тамо неки буџак, погледа, а ја тури главу. Шта требаш, ђеде, упита. Ја кажем: Тражили ме другови да дођем, дошао да се пријавим. Она вели, знам, прођи около. И ја прођох. Тамо ме, одмах с врата, двојица ухватише за крагну, ни лица им нисам видио, увукоше у клозет па оплети по леђима. Ништа не говоре, само ударају. Тешко сам се пута домог’о и кући утек’о. Нисам ни осјетио да ме сунце туче у очи’, причао је Илија нама, а ја сада теби“, свједочи Микаило неуспјешну иницијативу из шездесетих о припајању, заправо повратку Слабиње у састав општине Костајница, што и у садашње вријеме има заговорнике.
Перо Каран из Доње Слабиње, одборник у Скупштини општине Козарска Дубица, појашњава да је 1960. године укинута општина Костајница и добила статус мјесне заједнице која је припојена Босанском Новом. Пет села, Читлук, Стригова, Доња Слабиња, Бачвани и Бабинац ушли су у састав Босанске Дубице.
У то вријеме у Слабињи се солидно живјело. Посједовали су Земљорадничку задругу, школу осмољетку пуну ђака, продавнице, аутобуске линије, а касније и текстилни погон. У једном периоду било је више од 200 радника, што је више од трећине становника.
„У задрузи се могло све продати и купити. Главна дјелатност седамдесетих била је сјеча и откуп кестенових бандера. Имали смо сушару и пилану. У школи је било 300 ученика. Било је живота и народа“, подсјећа Перо Каран, један од иницијатора обнове цркве оштећене у земљотресу прије пет година. Послије рата селу Доња Слабиња, шеснаест километара од центра Козарске Дубице према Кнежици, поодавно у свему слабо иде, сматрају наши саговорници у овом великом селу у којем је све мање становника.
„Као да се увукао неки враг у село и људе па све пропада, а нико не исправља“, рекоше Слабињани, без много теоретисања и околишања теме. За вријеме сваког пописа у десетогодишњим периодима било их је мање у просјеку за стотину. Тако је у Доњој Слабињи 1971. године било 677 становника, 1981. године 527, десет година касније 482, а 2013. године пописано је 268 становника. Када би се попис сада организовао, сматрају овдје, сасвим сигурно у списима не би било више од 200 Слабињана.
Доња Слабиња је позамашна књига историје и богате прошлости. Она је видљива само у траговима. Црква која је изграђена 1900. године тешко је оштећена у земљотресу 2020. године. Школа коју су мјештани од 1960. до 1964. године градили давно је опустјела. У празним учионицама привремено је била текстилна индустрија, али се угасила. Сада се ту састаје народ, већином на задушном ручку послије сахрана. Задруга из 1936. као и новија из 1970. године се урушила. Бивши Црквени дом, изграђен 1907. године, а након посљедњег рата кориштен као сеоска продавница мјешовите робе, изгорио је у великом пожару. Мермерни споменик жртвама фашизма је поломљен када је на њега, усљед олује и невремена, пала стара липа. Бисте народних хероја Томице Шпановића и Борка Арсенића у спомен-парку су нестале. Украдене. Доња Слабиња сада чека боље вријеме, више иницијативе и другачији однос мјештана, локалне власти и државе. Стара слава овог херојског села увелико се угасила, а успомене на давнашње вријеме изблиједјеле.
Доња Слабиња
Доња Слабиња састоји се од заселака Чапаја, Вишковац, Раковача, Бранковача, Кондићи и Страјићи. Овај посљедњи, према народном вјеровању, добио је назив зато што је многе био страх да ту долазе или пролазе. Говорило се страх је ићи па од тога насташе Страјићи. Најчешћа презимена у Слабињи су Радојичић, Кондић, Поповић, Марјановић, Балабан, Каран…
Каранова кућа
Кућа Саве Карана, коју је саградио послије Првог свјетског рата, након повратка из Америке, и данас је међу најљепшим у селу. Она једина није спаљена у Другом свјетском рату. Сава је имао синове Гојка и Драгољуба, без мушког порода. Сада је ова кућа пуста.
Школа
Школа у Доњој Слабињи престала је с радом 2014. године. А 1986/87. године укинут је статус осмољетке.
„Када сам 1984. године требао кренути у четврти разред, остала су три ученика у једном разреду. То су Милан Штековић, Божидар Костадиновић и ја. Њих двојица су школовање наставили у Костајници, а ја у Дубици. Године 1991, када се много наших вратило из Хрватске и Словеније, школа је опет прорадила, али не задуго“, испричао нам је Перо Каран, који чува фотографију свога разреда као школску успомену.
Независне / Милан Пилиповић
