О Градишци у прошлом вијеку свједоче углавном старе фотографије. То је град којег одавно нема осим у сјећању старијих становника. Занимљиво свједочење, на изложби пожутјелих фотографија „Градишки времеплов“ у „Културном центру“, приређеној прије десет година, изнијели су многи а међу њима професор Недељко Благојевић, његова колегхиница Рада Антонић, сликар Милован Чикић. Он се присјетио Градишке, Саве и савског моста из 1954. године.
„Када смо дошли до Саве, морали смо сви изаћи па пјешке преко моста. Празан аутобус је возио испред а колона путника за њим ишла бојажљиво страхујући да не упадне у воду. Мост није био стабилан нити безбједан да се путници превозе у аутобусу него, возило засебно а путници испред или иза аутобуса,“ испричао је Благојевић.
Сава и њена обала, тврђава са царинском извидницом, пароброд, такозвани навоз за терете, и савска обала живе у успоменама многих.
Професорица у пензији Рада Антонић се присјетила излазака и вечерњих шетњи Принциповом обалом.
„Било је то вријеме сиромаштва али великог полета, младалачке радости и знатижеље. На обали уздаха су се склапала познанства, рађале љубави, срамежљиво пјевало уз гитару а неки су писали пјесме. Поред старе вијећнице и хотела била је најљепша башта у околини, чак је и бањалучка господа ту долазила да чује чувене пјеваче и музичаре,“ оживјела је Рада своју причу из младости зачињену носталгијом.
Сликар Милован Чикић, и ако припада млађој генерацији, памти тржницу, аутобуску станицу и људска лица која је сретао. „Са родитељима сам из Грбаваца долазио у град. Памтим тржницу, савску обалу, аутобусе као на филму, мноштво људи који су носили велике торбе чврсто за руку притежући мусаву дјецу, да им се не би изгубила у том метежу,“ испричао је Милован Чикић, ријечима сликајући своје успомене.
Милан Пилиповић
