У срцу Лијевча поља, у Новој Тополи, највеће је насеље пјесника.
Бројне улице у овом крају, у првом сусједству, једна до друге улице Десанке Максимовић, Бранка Радичевића, Бранка Ћопића, Иве Андрића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Јована Јовановића Змаја, Весе Радумила, Радована Вулина, Григора Витеза, Петра Кочића, Симе Матавуља и других.
Досељеници са Грмеча и из Санског Моста су у Улици Бранка Ћопића. Мјештанин Драган Нинић каже да су они срећни због тога, јер треба чувати успомену на великане књижевности, посебно на њиховог Бранка, најпознатијег Грмечлију у свијету литературе.
У истој улици станује и Младенко Малеш, досељеник из Доњег Вакуфа. Срели смо га код оваца.
„Драго ми је што станујем у Улици Бранка Ћопића. Док сам ишао у школу, читао сам његове приче и пјесме. И сада се тога сјећам“, похвалио се Малеш. И додао, када смо већ кренули даље:
„Бранко је писао о селу, о своме ђеду Ради који је чувао овце, као и ја. То су лијепе приче. И ја и моје овце станујемо у Бранковој улици.“
Улица Весе Радумила је у насељу његових рођака и презимењака. Мање је познато да је Весељко Весо Радумило рођен 1932. године у сусједном селу Машићи, општина Градишка. Умро је 1981. године. Рано је показао смисао за поезију.
Прве пјесме објавио је још као ђак Ниже гимназије у Градишци. У раном дјетињству изгубио је мајку. Био је заточеник усташког логора у Јастребарском.
Мукотрпно и напорно дјетињство оставило је трајне ожиљке. Прве радове објавио је у школским зидним новинама. У сваком новом издању тих новина била је и његова пјесма.
Радумило је прву збирку пјесама „Лирика“ објавио у Бањалуци 1955. године. Другу збирку „Отворена врата“ објавио је 1965. године. Више његових пјесама објављено је у угледним недјељним новинама и часописима.
Професор Милутин Вујић, након Весине смрти, приредио је избор његове поезије под називом „Далеко од љубави“.
Књижевна заоставштина Весе Радумила предата је на трајно чување Народној библиотеци у Градишци.
„О Веси нисмо много знали. Од када станујемо у његовој улици, научили смо ко је он и због чега је важно да има улицу у Новој Тополи. Забуну су направили штампари металних плоча који су, умјесто Весо, написали Васо. То збуњује поштаре“, испричао нам је Горан Дардић из Улице Весе Радумила.
У сусједству је Улица Радована Вулина, пјесника из лијевчанског села Сеферовци. У кратком животу, од само двадесет година, стекао је звање учитеља. Гимназију је завршио у Градишци, а Учитељску школу у Бањалуци. Био је члан литерарнопедагошког удружења „Петар Кочић“. Радове је објављивао у књижевним часописима и постао веома запажен у литерарним круговима у Бањалуци. Његова поезија, мада је највећи дио изгубљен, проткана је снажним социјалним, револуционарним и љубавним осјећањима. Вулиново прво радно мјесто било је у селу Пишталине код Цазина. Убрзо се вратио у родни крај и укључио у покрет отпора против усташког режима. Ухапшен је у Бањалуци 27. октобра 1941. године, а умро исте године крајем новембра, након мучења у затвору.
Од мјештана тополских улица са именима пјесника сазнајемо да заслуге за називе има Гојко Вујановић, недавно преминули пјесник из Улице Иве Андрића у Новој Тополи.
„Захтијеваћемо, од градских власти у Градишци, да једна од улица понесе име Гојка Вујановића. Заслужан је у сваком смислу“, сматра Божо Миљковић из Поткозарске улице, једне од малобројних у Новој Тополи која не носи име пјесника.
„Зато предлажем, ако мој глас чује неко од утицајних, да Поткозарску преименујемо у Улицу Гојка Вујановића“, предлаже Миљковић.
Милан Пилиповић / Независне
