Но­ви жи­вот Ба­кин­ча­на са ком­ши­јом До­ди­ком

Ба­кин­ци су нај­по­зна­ти­је и нај­че­шће по­ми­ња­но се­ло у Срп­ској, БиХ и ре­ги­о­ну. За­слу­ге за то има Ми­ло­рад До­дик, пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ко­ји се пре три­де­се­так го­ди­на до­се­лио у Ба­кин­це. Ово лак­та­шко се­ло са 502 ста­нов­ни­ка, ко­ли­ко је утвр­ђе­но по­след­њим по­пи­сом 2013. го­ди­не, ве­ћим де­лом при­па­да Пот­ко­зар­ју. У по­след­њем ве­ку, број ста­нов­ни­ка дра­стич­но се сма­њио за­то што су мно­ги Ба­кин­ча­ни стра­да­ли у ра­то­ви­ма и ло­го­ри­ма, од оку­па­тор­ске чи­зме. О то­ме све­до­че спо­ме­ни­ци са пе­то­кра­ком и пра­во­слав­ним кр­стом у за­јед­нич­ком ме­мо­ри­ја­лу, у цен­тру се­ла. Фа­ши­сти су у то­ку Дру­гог свет­ског ра­та, пи­ше на јед­ној од мер­мер­них пло­ча, уби­ли 75 ро­до­љу­ба, ме­ђу ко­ји­ма и 33 де­те­та. На дру­гом спо­ме­ни­ку ис­пи­са­на су име­на 95 по­ги­ну­лих бо­ра­ца НОР-а. У ра­ту 1991–1995. го­ди­не у те­ме­ље Ре­пу­бли­ке Срп­ске жи­во­те је угра­ди­ло осам Ба­кин­ча­на, чи­ја име­на су укле­са­на на спо­ме­ни­ку.

Ове жр­тве у раз­ли­чи­тим вре­ме­ни­ма, њих укуп­но 178, ко­је чи­не ви­ше од тре­ћи­не бро­ја да­на­шњег ста­нов­ни­штва, ме­шта­ни че­сто по­ми­њу. На тра­гич­ну про­шлост овог се­ла, у мно­гим при­ли­ка­ма, под­се­ћа и нај­по­зна­ти­ји Ба­кин­ча­нин Ми­ло­рад До­дик. Мно­го је до­при­нео, ка­жу ње­го­ве ком­ши­је, да се­ло ожи­ви, раз­ви­ја се, да мла­ди оста­ју и гра­де бо­љу бу­дућ­ност, а исто­вре­ме­но да не за­бо­ра­вља­ју исто­ри­ју сво­јих пре­да­ка. Го­ран Kовачевић, члан Са­ве­та ме­сне за­јед­ни­це и ак­ти­ви­ста у фол­клор­ној сек­ци­ји KУД „Слав­ко Ман­дић”, ко­је оку­пља пе­де­се­так ма­ли­ша­на, сма­тра да се жи­вот у Ба­кин­ци­ма на­кон до­ла­ска Ми­ло­ра­да До­ди­ка бит­но про­ме­нио.

„Из­гра­ђе­ни су пу­те­ви, глав­ни и спо­ред­ни. Об­но­вље­ни су дру­штве­ни објек­ти, се­ло је леп­ше и уред­ни­је не­го не­ка­да. Он је ути­цао на ком­ши­је, да се ме­ња­ју у по­зи­тив­ном сми­слу. Не­ка­да за­пу­ште­но се­ло, где су пу­те­ви би­ли у бла­ту, са­да је мо­дер­но и ле­по,” при­ча Kовачевић.

Он ка­же да сва­ко, че­шће не­го пре, уре­ђу­је сво­ја дво­ри­шта и око­ли­ну. Ни­ко не мо­же се­би до­зво­ли­ти, на­ста­вља Kовачевић, да су тр­ње или не­по­ко­ше­на тра­ва ис­пред ку­ће, док Вик­тор Ор­бан, пред­сед­ник Ма­ђар­ске, про­ла­зи се­лом. То­ме у при­лог иде и чи­ње­ни­ца да је зе­мљи­ште у Ба­кин­ци­ма, на­ро­чи­то пла­це­ви за ви­кен­ди­це, по­ску­пе­ло де­сет пу­та.

Пред­сед­ник, ка­ко До­ди­ка ов­де сви осло­вља­ва­ју без об­зи­ра на функ­ци­ју, ути­цао је да се ста­нов­ни­штво за­по­сли, бо­ље жи­ви, успе­шни­је се ор­га­ни­зу­је…

Рас­пи­та­ли смо се у ка­квим од­но­си­ма су До­дик и ње­го­ве ком­ши­је. Си­ни­ша Гво­зде­рац, Бо­јан Ми­ло­ше­вић, Не­да То­до­ро­вић и Пре­драг Ми­ле­кић, да­ју кра­так, али по­зи­ти­ван од­го­вор.

„У до­брим, ком­шиј­ским… До­дик по­зна­је сва­ко­га у се­лу, до­ла­зи на про­сла­ве, ве­се­ља, али и на са­хра­не. По­мо­гао је сва­ко­ме, ко год је по­моћ од ње­га за­тра­жио”, ка­жу на­ши са­го­вор­ни­ци.

При­ча­ју нам да је у њи­хо­во се­ло, пре До­ди­ка, рет­ко до­ла­зио и пред­сед­ник или на­чел­ник Лак­та­ша, а са­да су у при­ли­ци да срет­ну нај­по­зна­ти­је лич­но­сти из ре­ги­о­на.

„Био је на­шем се­лу Вик­тор Ор­бан, пред­сед­ник Ма­ђар­ске, и Алек­сан­дар Ву­чић, пред­сед­ник Ср­би­је. До­ла­зи­ло је у Ба­кин­це још мно­го по­зна­тих лич­но­сти, али њих дво­ји­ца су нај­по­пу­лар­ни­ји у на­шем се­лу. Ви­де­ли смо па­три­јар­ха Ири­не­ја и па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја. У Ба­кин­ци­ма су ви­ше пу­та би­ли Це­ца и Ми­ро­слав Илић”, хва­ле се Ба­кин­ча­ни, не­ка­да по­зна­ти по про­из­вод­њи кре­ча, а са­да пре­те­жно во­ћа­ри и по­љо­при­вред­ни­ци, са све из­ра­же­ни­јим ту­ри­стич­ким мо­гућ­но­сти­ма.

За Ба­кин­це се пре До­ди­ка ни­је зна­ло, тек до обли­жњих Ми­ље­ви­ћа, Ри­је­ча­на и Kрнета, а са­да, ка­же Го­ран Kовачевић, за се­ло зна цео свет. До­дик у Ба­кин­ци­ма по­се­ду­је по­ро­дич­не и по­слов­не објек­те. У до­њем де­лу се­ла, ки­ло­ме­тар од ауто-пу­та Ба­ња­лу­ка–Гра­ди­шка, је по­ро­дич­но има­ње са је­зе­ром и риб­ња­ком, а у Гор­њим Ба­кин­ци­ма, на об­рон­ци­ма Kозаре је воћ­њак и де­сти­ле­ри­ја. Нај­ви­ше има шљи­ве. Ту је за­по­сле­но два­де­се­так Ба­кин­ча­на, ве­ћи­ном нај­бли­жих ком­ши­ја. Ме­ђу се­зон­ци­ма, ко­ји ра­де у воћ­ња­ци­ма, нај­ви­ше је ста­нов­ни­ка Ба­ки­на­ца и су­сед­них се­ла.

Не­ка­да за­пу­ште­не пар­це­ле и опу­сте­ла има­ња Ми­ло­рад До­дик са по­ро­ди­цом ку­пио је од ло­кал­них ста­нов­ни­ка. Не­ко­ли­ко де­се­ти­на хек­та­ра, у под­не­бљу по­вољ­ном за во­ћар­ство, уре­ђе­но је и при­ла­го­ђе­но за по­љо­при­вред­ну де­лат­ност.

Ме­ђу по­зна­тим Ба­кин­ча­ни­ма су др Јо­во То­до­ро­вић, про­фе­сор и де­кан Фа­кул­те­та ор­га­ни­за­ци­о­них на­у­ка у Бе­о­гра­ду, бив­ши ми­ни­стар про­све­те Ср­би­је, и Ра­де Пи­ли­по­вић, ва­јар, ре­ста­у­ра­тор и је­дан од нај­у­спе­шни­јих свет­ских ма­ђи­о­ни­ча­ра, по­знат по умет­нич­ком име­ну Гри­фо­ни. Жи­ви у Бе­о­гра­ду.

Пред­сед­ник у анег­до­та­ма

По­сто­ји мно­го анег­до­та ко­је се ов­де пре­при­ча­ва­ју. Пред­сед­ник До­дик је не­за­о­би­ла­зан ак­тер. „Мно­ги од пред­сед­ни­ка тра­же по­моћ, уче­шће у ак­ци­ја­ма, но­шњу за фол­клор­ну гру­пу, об­но­ву дру­штве­них обје­ка­та, из­град­њу во­до­во­да за­по­сле­ње, зо­ву за ку­ма, пи­та­ју ко­је­шта. „Је­дан ме­шта­нин ко­ји жи­ви од про­да­је др­ве­та по­жа­лио се пред­сед­ни­ку. Ако ме на пу­ту пре­срет­не по­ли­ци­ја, мо­гу ли ре­ћи да др­ва во­зим Бог­ди (отац Ми­ло­ра­да До­ди­ка)?”, упи­тао је. На то се Ми­ло­рад До­дик на­сме­јао и ша­љи­во од­го­во­рио. Мо­же, ре­ци шта хо­ћеш”, ис­при­ча­ли су нам Ба­кин­ча­ни.

Политика / Милан Пилиповић