Петнаест километара од Градишке је село Рогољи, међу највећим и најљепшим у Лијевче пољу. Према посљедњем попису из 2013. године има 670 становника.
У периоду између два свјетска рата, највише становника у Рогољима било је 1961. године – 816. Мјештани овог села, веома су активни на друштвеном плану. Најзначајнији печат у култури, током посљедње три деценије оставило је Културно-умјетничко друштво „Рогољи“ које је одњеговало бројне генерације играча фолклора, музичара, пјевача, чувара традиције и обичаја свога села.
Остоја Слијепчевић, члан Културно-уметничког друштва из Рогоља је најпознатији сеоски свирач народних инструмената. Он је мајстор на фрули, пожељан на свим сеоским забавама, приредбама и светковинама.
Удружење жена
Рогољско Удружење жена „Мајка“ заслужно је за многе манифестације на којима су представиле специјалитете хране свога краја, припремљене по рецетима мајки и бака.
У просторијама школе, приређен је сеоски музеј старина, гдје су изложени предмети некада кориштени у овдашњим домаћинствима.
Жене су заслужне и за узорне балконе, баште, вртове, уређена дворишта. У акцији избора наљепшег кутка коју проводи Комунално предузеће „Градска чистоћа“ су Дара Антић и Добрила Деспотовић.
Међу манифестацијама које су пронијеле добар глас су „Рогољска жетва“, са изложбом пољопривредних алатки, ловачки и риболовачки скупови и такмичења, потом „Котлићијада“ и „Кобасицијада“. Домаћин Саво Васиљевић, каже да је циљ „Рогољске жетве“ приказ старинског начина косидбе и вршидбе жита како би се то сачувало као дио туристичке понуде. Програм је препознатљив и по дефилеу фијакера и коња из домаћег узгоја.
Ракија и жито
У Рогољима, производе и добру ракију. Стево Баштинац, више пута је награђен на домаћим и међународним сајмовима. Стево подсјећа да су, према причању његовог оца Драгољуба, Рогољчани, након Другог свјетског рата, противећи се такозваним сељачким радним зардугама и сеоским заједницама пјевали:
“Друг нам Тито одузео жито а друг Весо и жито и месо.”
Било је то, вели, педесетих година прошлог вијека када су у његовом селу домаћини, незадовољни државном политиком пјевали стихове отпора, али у народном маниру.
Тако је било у тешка времена и гладне године. Мало се имало, држави много давало а сељацима како буде. Земљиште је обрађивано на примитиван начин. Краве и волови вукли су плугове и дрљаче а ко је имао коње, сматран је великим газдом, испричао нам је Стево Баштинац. Тих година, када је држава пропагирала савременији приступ обради земљишта и сјетви, Рогољчани су пружали отпор.
“Сељаци нису прихватали употребу вјештачког ђубрива. Да се неби замјерили партији и агитаторима, они су преузимали вреће али су их крадом бацали у мајдане и рупе. Говорили су, зар да ова смрдљива прашина тјера кукуруз да брже расте и боље рађа, то није за повјеровати,” препричава наш саговорник државне покушаје осавремењавања пољопривредне производње.
Паунови
Јато од двадесетак паунова, за адвоката Љупка Марјановића и његову породицу је дугодишња љубав коју међусобно дијеле. Љупко је паунове али и друге птице заволио у дјетињству.
Прво је набавио голубове, па грлице, припитомио више врста шумских птица, отхранио чак и два јастреба… У почетку је маштао о пауновима а све што је у машти, о чему се размишља и воли, прича Љупко, то се најчешће и оствари. Тако је и код њега.
„Први покушаји нису били успјешни, зато што је веома тешко одгојити младе паунове. Моја сестра је, однекуд донијела петоро паунових јаја, ставили смо их под кокошку и, на наше велико чуђење и срећу, излегло се пет паунова. Од тог јата, настали су сви ови паунови који се шепуре у великом кавезу,“ испричао нам је Љупко.
Захвалан је родитељима, мами Ради и оцу Ратку који су код куће и брину о његовим љепотанима. У шумарку, испред куће, на уређеном имању и у својеврсној ботаничкој башти, осим паунова су питоме грлице, морске кокошке, голубови лепезанери, дијамантски фазани…
Пчеле у зиду, мед у кући
Препричава се у Рогољиома како су пчеле, населиле шуљину у зиду куће Александра и Тање Вученовић. Ова несвакидашња заједница одлично функционише а Александру, чак у спаваћу собу кроз строп капље мед.
Ово је двадесет и осмо пролеће од када нам ројеви пчела редовно улазе у кућу и ту живе. Између цигли пронашле су пролаз и граде своју заједницу у шупљини између старог и новог стропа, створеног приликом доградње куће, појаснио нам је Вученовић. Он каже да пчеле улазе у кућу готово са свих страна. Током дана ројеви су већи и веома упадљиви а пред вече, када смо код њих били у посјети, све је мирније и мање видљиво.
“Овде влада вјеровање да су пчеле чувар куће. И ево, кућа ми мирише на мед и пчеле, вриједни смо и здрави и прати нас срећа. Навикли смо на пчеле и обрадујемо се свакој новој сезони када се наша пчелиња заједница повећава“, испричали су нам Вученовићи, прије неколико година.
Стеван Дукић
Рогољчани су уредили спомен кућу Стевана Дукића, народног хероја по којем је ово село познато.
Рођен је 16. октобра 1920. године. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном месту, а због лошег материјалног стања није могао да настави даље школовање, већ је морао да тражи запослење. Као шеснаестогодишњи дјечак дошао је у Београд, гдје се запослио у „Београдској текстилној индустрији“ на Карабурми.
Од 1937. године био је активан у синдикату текстилних радника, постао члан је члан СКОЈ-а-а, и један од организатора штрајка текстилних радника децембра 1937. и јануара 1938.. године. Крајем јануара 1938. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије(КПЈ).
Јула 1942. године ухапшен је на улици, када је ишао на састанак. У усташком затвору је подвргнут ужасним мучењима. Усташе су од њега тражиле да открије мрежу партијских организација и ударних група у граду. Пошто је упорно ћутао и одбијао да говори, усташе су га изболе ножем, а затим га објесиле за решетке на прозору његове ћелије.
Указом Јосипа Броза Тита од 6. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.
Улица и основна школа на Карабурми носе име Стевана Дукића, као и једна улица у Земуну.
Милан Пилиповић
