Машићи, модерно село са интензивном пољопривредом, настало је досељавањем становника из брдских крајева. Већина са Мањаче, из Босанског Грахова, Мркоњић Града, Челинца, Санског Моста, околине Бањалуке, из Херцеговине и Црне Горе а у новије вријеме овдје су нови завичај пронашли досељеници из оближњих поткозарских села.
Црква, која је постала знаменити православни споменик сазидана је 1905. године и посвећена рођењу Пресвете Богородице. Недавно је у селу, у насељу Гај изграђена и црква од храстових брвана а њен ктитор је мјештанин Стево Стојнић.
Машићи, некада највеће село у бањалучкој регији, које је име добило, како се овдје вјерује, по бегу Машићу, има богату историју. Позната је Машићка буна подигнута 1806. године коју је, по Карађорђевом налогу, предводио кнез Милутин Богдановић.
Карађорђеви устаници
Биста Ђорђу Петровићу Карађорђу откривена је у засеоку Гај, у поткозарском селу Машићи гдје је вожд имао важну улогу у подизању чувене буне против Турака. Карађорђе је намјеравао да побуни Босанску крајину и ступи у контакт са француским генералом Мармоном, који је у то вријеме заузео сусједну Војну крајину. Међутим, Карађорђеви јатаци нису били способни за овај подухват зато што је народ био веома сиромашан и без оружја. Изузетак су били Машићи, због бољег материјалног положаја од околине. Козара је пружала погодно уточиште за скривање а Сава за пребјег у Аустрију у случају неуспјеха. Биста коју је урадио вајар Младен Стајчић, трајно свједочи о тим догађајима али и свијетлим страницама историје Машића, одлучности његових становника да чувају успомену на то вријеме. У центру села су споменици, свједоци борбе за слободу у посљедњем вијеку, имена и фотографије бораца и жртава.
Путеви
У књизи „Босанска Градишка 1788. – 1878.“ помињу се и Машићи, као ансељено мјесто у Лијевчу.
„Машића пут је углавном равницом водио до села Вилуса у подножју Козаре; имало је 35 кућа. Послије два и по сата хода стизало се до Романоваца, села са 27 кућа, а потом, за три четвртине сата хода и до Маховљана, села са 17 кућа. Даље је пут водио до Иванјске, села од 28 кућа, удаљене од Маховљана сат и по хода. И у њој се налазио чардак који је био власништво неког бањалучког аге. Ту се завршавало Лијевче.“
Школа
Ни ратови, разарања, миграције, расељавање становништва, нису пореметили рад сеоске школе у Машићима, највећем селу у Лијевче пољу, гдје наставу похађа 26 малишана из овог и сусједних села. Школско звоно овдје се оглашава приближно један вијек, за разлику од већине насеља овог краја, гдје су школе затворене, објекти оронули, дворишта зарасла у коров и шибље.
У Машићима, селу које се равномјерно простире лијевчанском равницом и поткозарским брежуљцима, крају богате историје, дуге народне вриједних становника и учених генерација, школа је изграђена 1928. године. Иницијатор изградње школе, 1925. године био је мјештанин Јово Раковић а парцелу за школску зграду, на тражење Одбора за градњу, поклонила је Парохија Српске православне цркве. Градња је почела у јесен исте године, углавном новцем мјештана и уз помоћ Врбаске бановине. У првој генерацији машићке школе, од првог до четвртог разреда, била су 74 ученика.
Први, привремени учитељ био је Никола Николић којег је, према наводима професора Ђорђа Микића у књизи „Народна историја Градишке“, 23. октобра 1930. године наслиједила Десанка Везилић. Међу првим машићким учитељима, била је и Обренка Шарић, која је послије декретом премјештена у Дубраве-Колону. Наредне генерације, осим поменутих учитеља, у свијет образовања и писмености машићке ђаке уводили су учитељи Обренка Зорић, Бранко Матавуљ, Петар Јовичић, Данило Рибарић.
Други свјетски рат
Други свјетски рат имао је трагичне посљедице по ово село и његову школу. У логорима НДХ-а ликвидиран је 31 малишан до 14 година, цијела једна генерација ђака је нестала у пламену окупације и рата. Запаљена је и школа (7. јануар 1942.) уништене куће а у Народноослободилачкој борби погинуло је 75 бораца из овог села.
Двије године послије ослобођења, 1947. године, Машићани су обновили школу а први послијератни учитељ била је Олга Малић. У два одјељења првог разреда, уписна су 153 ученика. Они су, за једну школску годину завршили два разреда. Учитељица Малић организовала је и течај за описмењавање одраслих којег је завршило 40 полазника.
Тек 1960. године израђена је садашња школска зграда, са двије учионице и зборницом те станом за учитеља. У школском љетопису пише да је мјештанима помогло предузеће „Јелшинград“ из Бањалуке. У то вријеме, у Машићима је било 315 кућа са више од хиљаду становника а 1965. године 323 куће са 1145 становника. Број ученика достигао је 128, што је неколико пута више него сада. Према наводима Данила Карапетровића у монографији о Машићима, у школи је шездесетих година прошлог вијека постојала кухиња, гдје су припремани хљеб и млијечни производи за ђаке. Школски одбор је тада рјешавао значајна питања из живота и рада школе, набавку огрева, рад кухиње, опремање учионица, уређење школског врта, изградњу ограде… У посједу школе било је десет дунума, са двориштем, вртом, њивом и цвијетњаком.
Учитељи су, осим наставе, имали бројне друштвене обавезе у селу. Ангажовани су на описмењавању становништва, просвјећивању женске омладине, предавањима из области општенаодне одбране, организовању радних акција. У садашањој школској згради смјењивали су се учитељи Мира Макић, Лева и Јово Кубатка, Ковиљка и Радојко Јоксимовић, Владо Јаковљевић, Миливој Дујаковић, Косара и Душан Пешић, Здравка Ђунић, Мара Тодоровић…
Монографија
Друштво књижевника из Градишке објавило је монографију о Машићама, једном од највећих села у Лијевче пољу, познатом по бурним историјским догађајима, значајним личностима, споменицима културе, природним љепотама и вриједним домаћинима. Аутори ове публикације су мјештанин Стево Стојнић, истакнути добротвор и Данило Карапетровић, књижевник и писац из сусједног села Јурковица.
Мајстори
Машићани су на далеко познати по зидарима и градитељима. Свејдоче о томе многе грађевине али и мајстори Добрњци. У Машићима постоје легенде које народ чува и препричава, као што је Вучији скок на Гају. Бунар Саве Турјачанина у Машићима код Нове Тополе, дубок је 42 метра, а изграђен је 1934. године. Никада није пресушио, тврди Саво.
Ископао га је Петар Дмитровић, у то вријеме чувени бунарџија у цијелом Поткозарју и Лијевче пољу.
Машићани узгајају и ријетке врсте животиња, одани су пољопривреди, производњи поврћа али такође саде украсно биље, како би њихова дворишта и окућнице изгледали што љепше. Машићани су такође заљубљеници у спорт а њихова перјаница је Фудбалски клуб „Борац“.
Милан Пилиповић
