Сусрет домаца 1988. године у Градишци
Пјеснику, историчару, хроничару Кијеваца, композитору и музичару Бори Мајданцу, који је дјетињство провео у Дому ратне сирочади „Лепа Радић“ у Градишки, сваког јуна навиру сјећања на Други свјетски рат и козарску офанзиву.
Боро је то вријеме, своје село и цијели крај на обронцима ратом опустошене, спаљене али питоме и пркосне планине која зари љепотом, у стиху опјевао, музиком надградио а дјечијим гласовима београдских хорова, оплеменио.
Он се увијек враћа своме селу, Градишки у коју је, као у велики и бљештав свијет давно закорачио а потом отишао у Београд, гдје и сада, са много заноса чува успомене.
Боро Мајданац
– Сиромашно село Кијевци под Козаром. Нас једанаесторо браће и сестара, Остоја, Стево, Савка, Боро, Миладин, Драгица, Маријан, Вукашин, Слободан, Радивој и Ружа. Од оца Милована и мајке Стоје. Позориште у кући. Деветом дјетету, Слободану, кумовао је маршал Тито 1958. године. Као свршени ученик четвртог разреда основне школе добио сам стипендију за даље школовање. Мени и старијем брату Стеви, сан је био да постанемо глумци. Наступали смо на сеоским приредбама пред неколико стотина људи. У школским драмским секцијама били смо главни. Стево је завршио столарски занат, а ја сам као гимназијалац становао у ђачком дому „Лепа Радић“ у тадашњој Босанској Градишки.
Имао сам надимак Међед – сјетно приповиједа Боро Мајданац, историчар и доктор наука, родољуб и носталгичар. Када је закорачио у ђачки дом, каже, чинило му се да је цијели свијет његов и да не треба губити вријеме него кренути пуним једрима, наоружан маштом и жељом да закорачи на највише степениште знања.
Боро Мајданац, десно у дому са братом
-У прољеће 1964. године, када сам похађао други разред гимназије, послао сам писмо Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, питајући да ли могу да полажем аудицију за глумца. Убрзо ми је стигао одговор. Домци су се радовали са мном, а васпитач ми је скренуо пажњу да ћу, чак и ако положим аудицију, изгубити стипендију и да је боље да прво завршим гимназију па да онда полажем шта хоћу. Морао сам да се стрпим, али мој брат Стево је конкурисао и отишао у Београд да полаже за глумца. Није му се посрећило – сјећа се Мајданац свих појединости, сваког корака, својих другова са којима је делио спаваонице и учионице древне грађевине.
-У међувремену, у ђачки дом је дошао Жика „глумчина“. Тако смо га звали. Био је крупан, висок. Гимназијалац као и ја, само нешто старији. Чуда је правио. Могао је да засмије публику до суза, али и да је расплаче рецитацијама и монолозима. Наступали смо заједно. Био ми је узор. Много сам научио од њега, али он је у Дому остао кратко. Завршио је гимназију и отишао својим путем – оживљава Боро успомене на свога друга, касније познатог глумца Живомира Личанина којег је срео у Академском позоришту „ Бранко Крсмановић“ у Београду.
Живомир Личанин десно стоји
-У јесен 1966. године дошао сам на студије у Београд, Филозофски факултет, група историја. Једне вечери, излазећи из биоскопа „20. октобар“, примијетих у ходнику обавјештење о аудицији за пријем нових чланова у Академско позориште „Бранко Крсмановић“. Одлучих да поднесем пријаву. Термин полагања аудиције поклопио се са термином мог првог партијског састанка на Факултету тако да сам у Балканску 4/И стигао око 22,30 часова – описује Боро своје глумачко исксутво о чему је дуго маштао у дому у Градишки.
– Један симпатични сићушко (Боро Стјепановић), смијешећи се, отвори ми врата и ја се нађох у полумраку, покушавајући да се оријентишем. А онда се догоди нешто невјероватно. Нешто што се памти цијелог живота. Проломише се ријечи, ђе си Међеде. Препознадох Жикин глас (Живомир Личанин), не вјерујући сопственим ушима. Да ли је то могуће. Зар је свијет тако мали – описује Боро сусрет са својим другом из дома и школе.
-Ђе си, Жико, узвратих. Руковасмо се и загрлисмо, а онда ме он, бришући сузе, уз аплаузе присутних, одведе на сцену, шапнувши ми, опусти се, понашај се као да си у дому “Лепа Радић”. Рецитовао сам и глумио, вјероватно боље него икад. Нисам смио да обрукам Жику. Мој Јеротије из “Сумњивог лица” био је одлично примљен. Али, дошла је на ред импровизација. Дарко Татић је на сцену послао Жику.
Боро Мајданац лијево са другом из дома
Мени је дао улогу господара, а Жики магарца који се плаши да пријеђе пругу. Причао сам као навијен, трчкарао око Жике, гурао га, викао. Сви су се слатко смијали, а Жика укипљен њакао, стављајући ме на тешке муке. На крају је прешао пругу, а ја сам положио аудицију – описао нам је Боро, једну од бројних животних епизода, а има их на претек, им их сувише за једну репортажу и за кратку причу. Све оне, ипак га враћају у дом који носи име младе хероине из Гашнице, Лепе Радић.
-Много шта, што сам у животу направио, постигао, што ме носило на путу, ка остварењу дјечачких маштарија, запретено је у дому, гдје сам живио од 1960. до 1966. године. Ту сам дошао у тринаестој години, одатле завршио основну школу и Гимназију. Одатле, као из своје куће, отишао сам у Београд на студије – испричао нам је Боро, вјечити дјечак и лирик меког срца, добричина и носталгичар.
– Ту сам открио себе, таленат за умјетност којег сам надограђивао. Моји домци били су искрена и одана публика, моји први слушаоци и критичари. Умјели су да похвале али понекад, неку моју песму да надограде како се то њима допада па онда, док је тако изврнуту, ишчитавају, владао је велики смијех. Домско двориште била је моја прва позорница – казао је Боро Мајданац, домац непресушног талента и животне енергије, изданак поткокозарских брежуљака и градишке равнице запљуснуте Савом.
Све шансе које ми је живот пружио, поручио је на крају разговора за Српскаинфо, искористио сам уз Божији дар, стваралачку радост и снове. Докторирао је на Факултету драмских умјетности са темом „Позориште у окупираној Србији 1941. – 1944.“ а радни вијек провео у Архиву Србије.
Поетско-музички извор
Уз ћерку Љиљану, синове Драгана и Бошка, у Бори је, како сам каже, зажуборио чудесни поетско – музички извор. Покуљале су пјесме. Његов први рецензент био је Љубивоје Ршумовић („Распјевана вртешка“), први композитори Александар Кораћ, Радослав Граић и Миња Субота, а први извођачи Дечји хор РТС „Колибри“ и „Седморица младих“ („Уловио Тома сома“).
Међу првим пјесмама биле су и оне о Титу. Низале су се збирке пјесама “Хајде да пјевамо”, “Распјевана стаза Дједа Мраза”, “Фокенрол”, “Јапан у срцу”…Његове пјесме су у музичким уџбеницима и приручницима, а једна и у буквару („Боле, Боле не боји се школе“).
Домичани
Кад у школу марширамо / у колону поредани / познају нас сви па веле/ ено иду Домичани. Од Црвеног крста робом/ кад смо били одјевени/ познају нас сви па веле / ено иду Домичани. Кад прољетно Сунце грабе / ми до главе ошишани/ Градишчани опет кажу / ено иду Домичани. Кад вршњаке побиједимо / у фудбалу, на пољани/ сви нас тапшу, сви нас хвале / алал вјера Домичани. Кад Козара дерби игра / у Градишци, ил’ на страни / навијамо од свих жешће / зна се да смо Домичани. И данас кад’ шетам градом/ к,о да чујем рефрен знани/ онај рефрен од три ријечи / ено иду Домичани. Скуписмо се ево опет / пристигосмо са свих страна / не можемо без Градишке/ ни она без Домичана. (Боро Мајданац, 25. јуни 1988. године)
Милан Пилиповић
