Све што га окружује, воћњак, шума, њива, поток, птице, сунце и небо, козарски високи и дубичка раван, за Милинка Мишу Петровића из Демировца код Козарске Дубице је стих, пјесма, поезија. Његов завичај, у чији загрљај се вратио послије тридесет година проведених у Швајцарској, је највећа инспирација, сада као и у дјетињству. Прве пјесме објавио је у школским часописима. Прве наступе имао је пред вршњацима и наставницима, у учионицама и на школским приредбама.
„У то вријеме, а ја сам рођен 1955. године, било је много часописа за дјецу, а ја сам, почев од основне школе, своје радове слао разним редакцијама. Били су то „Кекец“, „Змај“, „Весела свеска“, „Мале новине,“ „Невен“. Моја прва награда била је „Змајева диплома“ коју и сада чувам,“ прича Петровић, са истим пјесничким надахнућем, као прије пола вијека.
„Моје село је моја најљепша књига коју још нисам до краја ишчитао. Ни прелистао. Носим је у срцу, у мислима, у себи, свуда и стално. Свака њена страница је моја пјесничка читанка,“ ријечима Милинко Мишо Петровић слика свој завичај. Фестивали поезије у бившој Југославији, и награде, отварали су бескрајне видике лирике.
„Наступао сам на многим фесативалима, добио вриједне награде.
Најдража ми је на литерарном конкурсу у Врбасу 1979. године. То је била највећа награда за младе пјеснике, у тадашњој Југославији. Те године на конкурс је приспјело 756 радова,“ помиње Петровић пјесничку награду која је, у многоме одредила његов литерарни пут. Градио га је и на другим, у то вријеме угледним а за пјеснике важним фестивалима у Суботици, потом Кикинди, „Змајевим ђечијим играма,“ у Новом Саду, „Смедеревској пјесничкој јесени“, „Мајским руковањима“ у Титограду, „Струшким вечерима поезије“ у Куманову, „Горановом прољећу,“ у Луковдолу, „Књижевним сусретима на Козари“, фестивалу поезије „Митар Трифуновић Учо“ у Шамцу… Поезију је објављивао у многим књижевним часописима. Посебан значај имали су „Путеви“, „Око“, „Поља“, „Лица“, „Књижевне новине“, „Књижевна ријеч“, „Багдала“, „Градац“, „Наши дани“, „Младост“…
Књижевна награда или објављена поезија у часописима, кажер Мишо, за младог пјесникла значили су велики подстрек, охрабрење, отворен пут ка издавачким кућама. На пјесничким сусретима и поетским вечерима, упознавали смо пјеснике из читанки и књига, из лектире, осјећали се важним, живјели поезију и брусили свој литерарни језик.
Петровић објашњава суштину објављене или награђене поезије. А за то је било много прилика и могућности. Важан је био таленат и жеља за улазак у велики и чаробни свијет лиутературе. Подршка, похвале, охрабрење афирмисаних писаца, за њега и његову генерацију пјесника, значила је много. Мишо памти књижевне сусрете и заједничке наступе са Ћамилом Сијарићем, Ранком Прерадовићем, Велимиром Милошевићем, Мошом Одаловићем, Душком Трифуновићем, Бранком Ћопићем, Дрганом Колунџијом… Чува и старе фотографије на којима су Драган Студен, Предраг Бјелошевић, Ранко Павловић, Ирфан Хорозовић, Станко Ракита, Исмет Бекрић, Ранко Рисојевић…
„Осим часописа и поетских фестивала, значајни су били књижевни сусрети, пјеснички каравани, гостовања у школама, предузећима, на радним акцијама. Ту су се пјесници дружили, разговарали о поезији, стицали искуства у писању,“ каже Милинко Мишо Петровић помињући и књижевне критичаре, посебно професоре Миљка Шиндића и Зорицу Турјачанин.
„Они су подржавали младе писце а то је нама много значило. Свака њихова ријеч за младог пјесника је златна јабука, мотив и непоколебљива воља, пробуђена жеља за успјехом,“ прича овај дубички пјесник. Сада припрема збирку поезије, изабраних и награђених пјесама, насталих у двадесетим годинама али и много касније. Његов стих је слободан, мисао широка, порука дубока. Више књижевних критичара упоредило је Петровића са Бранком Миљковићем, пјесником изван људи и свога времена, што је за њега, ипак, највеће признање.
Демировац
О своме селу, из којег је давно отишао али му се опет вратио, Милинко Мишо Петровић прича са сјетом.
„Отишао сам 1996. године, а долазио неколико пута годишње. Многи су отишли, а највише ме жалости што у школи нема ученика. Демировац је преполовљен по броју становника. То се најбоље види зими, по димњацима. Ја сам седма генерација Петровића на истом огњишту. Ту се осјећам слободно, као птица…“ Све што видим и доживљавам, овђе је моје, мој живот и инспирација, говори Мишо о своме селу, као непресушном пјесничком врелу.
„Једино овдје дишем пуним плућима. Радујем се сваком новом дану, и свакој ноћи, и сунцу и мјесечини. Гдје год сам боравио у свијету, или у градовима, нигђе мјесечину нисам видио ни осјетио, као овдје.“
Поређење
Данас се свако запутио на своју страну, забринут, намргођен а да реално не зна због чега, шта га то опсједа, упоређује Мишо Петровић свој родни крај и државу у којој је провео радни вијек.
„У Швајацарској нисам срео ни једног човјека који не воли своју државу и неће да ради. Тамо је политика волонтерска дјелатност. Овдје, сви се баве политиком, од тога добро живе, не воле своју државу и не воле да раде.“
Недјељно јутро
Милинко Мишо Петровић
Будим се више пута
занесен мјесечевим плаветнилом
или додиром најближих звијезда.
Доље у заказано вријеме
ријеку прелазе жене
остављајући
иза себе трагове ноћи.
Мјесец је пловио
кроз отворене капије,
са разнобојних кровова
шири се шаролика музика.
Тетурајући улицама
одлазе разносачи млијека,
прве јутарње новине
још нераспаковане.
Ако проговорим
зауставићу отварање неба
и ширење сунчевих зрака,
гдје да купимо осмјех
да нам завири у душу и срце.
Цирих 2010. године
Милан Пилиповић
