Фотографисање поред окићеног бора у Дому за старе особе у Градишци, на којем све празнично свјетлуца и трепери, за Елизабету Чајкунић (84), пензионерку из Кутине, која је овдје пронашла угодан кутак за треће животно доба, представља посебан угођај. Свечарски дани, нарочито католички Божић, 25. децембра, буде њене успомене, сјећање на дјетињство које је провела у околини Вировитице, у Подравини.
Елизабета сјетно прича о животу и одрастању у том мјесту, гдје се одувијек славио Божић, најрадоснији хришћански празник. Навиру сјећања и успомене, смјењују се слике и доживљаји које препричава.
„Рођена сам у правој кршћанској породици. Ја сам поријеклом Мађарица. Моји родитељи су Мађари. Живјели су у Подравини, близу Вировитице. Тамо сам рођена и крштена. Касније сам се преселила код маминих родитеља у село Малу Черишњевицу. То је исто у Подравини.“
Сваки Божић, без обзира на то да ли у родном крају, Кутини, Њемачкој, гдје је годинама била на раду са супругом Фрањом, или сада у Градишци, за Елизабету је најсрећнији породични празник.
Свака година и сваки Божић дубоко су урезани у њено памћење, али успомене из Подравине, на те дане када је била дијете, за њу су сасвим свјеже.
„На Бадњи дан, пред Божић, китили смо бор, свако од нас дјеце, али и старијих, имао је шта показати. Разговарали смо о Божићу, који смо увијек славили у срећи и весељу. Божић смо цијеле године чекали и Божићу се веселили. Не каже се узалуд да је Божић најсрећнији дан у години“, препричава Елизабета обичаје поводом велике светковине којој претходи Бадње вече.
„У срећи и весељу, некако узвишених осјећања, дочекивали смо бадњу ноћ. Славили смо, пјевали. Није било, у то вријеме, када сам била дијете, ни струје, а камоли телевизора. Ишли смо у цркву у групама. Слушали смо приче како је Марија Исуса понијела, како се крстио на ријеци Јордан, читали смо Библију.“
Обичај уношења сламе у кућу такође је дио божићног ритуала, на Бадњи дан, који Елизабета препричава, као лијепе успомене и сјећање на велики празник.
„На столу су била два столњака, испод којих смо стављали сламу. Неко је стављао сламу испод стола. Та слама има симболичан значај, јер она нас приближава Исусу који је рођен у слами.“
Шта је било на божићњој трпези, како је она изгледала, питали смо.
„Припремали смо храну, мало више врста него другим данима. Било је највише свињског и пилећег меса. Имали смо и перади коју смо хранили за Божић, да нам буде што пунији сто са храном. Колаче смо пекли, мајка је припремала, а ми, дјеца, помагали. Пробали смо и тијесто, слатко и сочно као и печени колачи. Све нам је било укусно. Било је и пића. Није то било изобиље, али довољно да будемо срећни.“
Како сте се облачили, припремали за прву јутарњу молитву у цркви, на Божић, питали смо Елизабету.
„Свечано смо се облачили, мада нисмо много имали, али смо чували гардеробу за ту прилику, за одлазак у цркву, рано ујутро на Божић. Зорница, јутарња молитва, код нас католика има посебну драж и љепоту, то је осјећај славља и припадности својој цркви“, памти наша саговорница обичаје поводом Божића и додаје:
„На путу до цркве и назад једни другима смо честитали Божић. Нама су честитали православци и остали народи којих је било у селу. Они су имали своју цркву, и њима смо узвраћали честиткама 7. јануара. Говорили смо, један је Бог и нека подари свима живот у слози и разумијевању.“
Славље Божића, каже Елизабета, дирљиво је због осјећаја да некоме припадамо, оном свемоћном, а невидљивом. А вјерујемо у њега. То је нека унутрашња радост, која се не може изрећи.
„Унука ће доћи по мене, како бисмо у породичном кругу Божић прославили сви заједно. Имам сина Славка, кћерке Жељку и Маријану, унуке, чак и праунука. Они су моја божићна радост и срећа. Имала сам два брака, од првог супруга Милана сам се давно развела, а други супруг Фрањо умро је у 53. години, када смо радили у Њемачкој. Од тада сама управљам својим животним бродом. Нада и вјера живе у мени, дају ми снагу“, испричала нам је 84-годишња Елизабета Чајкунић у ишчекивању великог празника.
Боравак у Градишци
Елизабета се јесенас доселила у Градишку, град на Сави, у којем претходно никада није била, нити кога познавала. Овдје се, каже, одлично снашла, а домаћини су је срдачно прихватили.
„Осјетила сам да не могу више сама, да ми је потребна помоћ, смјештај у установи која је у складу са мојим потребама. Овај дом, који у свом имену има ријеч резиденција, постао је моја друга кућа, а Градишка мој град“, објаснила нам је Елизабета околности доласка у Градишку и услове боравка у новој средини.
Независне / Милан Пилиповић
