Живот Бојке (Лазара) Миловановић, која је 18. децембра навршила 95 година, тешко би се могао смјестити у филм, зато што је богат а истовремено драматичан. Рођендан је, у кругу најближих, прославила дан касније, на Светог Николу, у италијанској регији Тоскана и провинцији Ливорно. Ту живи од 1967. године, гдје је дошла у потрази за бољим животом.
Рођена је 18. децембра 1929. године у Церовљанима код Градишке али, њено безбрижно и весело дјетињство, у пуној кући, прекинуо је Други свјетски рат. Сјећа се да је њена бројна породица, отишла у козарски збјег на Васкрс 1942. године, у вријеме велике непријатељске офанзиве.
„Живјели смо у планини, спавали на земљи, пили воду са потока и јели зрње кукуруза, пшенице, лизали брашно, брали воће и шумско биље… И бјежали, све дубље у планину, тражили скровита мјеста, усјеке и земунице,“ прича Бојка о свом дјетињству у рату. Имала је тада 13 година.
„Нијемци и усташе су нас заробили и у колонама, спровели у Стару Градишку, у логор. Завладала је глад, болест, дјеца су масовно умирала. Гомиле тјелеса усташе су бацале у Саву воду. Била сам на самрти, када су ме у јесен 1942. године из логора избавиле двије Хрватице, Љубица и Тереза. Оне су ми помогле да се опоравим,“ сјећа се Бојка рата и логора али и својих добротвора.
Послије два мјесеца, по наредби тадашњих НДХ-а власти, упућена је у своје село. Стигла је таква наредба против које се није могло нити смјело.
„Нисам то прихватила са радошћу, јер сам морала напустити кућу и породицу код које сам имала шта да једем и гдје да спавам, имала топли кутак. Гдје да се вратим, питала сам се. Не знам код кога ћу, јер за своју породицу, за родитеље, браћу и сестре нисам знала. У селу Церовљани нема никога, и ничега, ни кућа ни народа,“ прича ова крепка старица, опхрвана мислима из младости. На путу из Западне Славоније до Церовљана, у зиму 1942. године, неколико пута је, стицајем невјероватних околности избјегла сигурну смрт.
„Још неколико дјевојака и жена, спасених на исти начин, у туђим породицама, путовало је кући. Стајали смо поред Саве, у Старој Градишци, чекајући да пријеђемо у Босанску Градишку. Дошао је усташа и, без много питања, казао да пођемо за њим, у правцу логорских зидина. Све жене су отишле а ја сам остала, да чувам неке вреће са стварима, са мало гардеробе и хране коју су нам, за пута припремиле хрватске породице, код којих смо боравили. Није се освртао и ја сам, сасвим случајно, остала. Касније ме избавила,
у запрежним колима, једна жена из Ламинаца, која је имала пропусницу. Презивала се Миловановић,“ памти Бојка њено презиме, зато што је исто, као и њено. Име је заборавила. Нико од групе, која је отишла за усташким војником, није преживио. Уморене су у логору, као и хиљаде других из Поткозарја. Преживјела је само Госпова из Кијеваца. Њено презиме Бојка је заборавила. „Госпова је у моменту, када је усташа дошао, тражила на пољани, поред Саве, да нешто поједе, шипак или трњину, и тако избјегла повратак у логор,“ сјећа се Бојка велике патње и ратних страхота када је људски живот, посебно Козарчана, вриједио сасвим мало, готово ништа.
Поратно вријеме
Послије рата, када је дошла слобода, њени родитељи Лазар и Стоја, дјевојачки Љубојевић, заједно са петоро дјеце, вратили су се кући. Отац је био у њемачком заробљеништву, мајка у збјеговима и логорима, старија браћа у партизанима. Једног брата убиле су усташе. Бојка се удала у Горњу Јурковицу и у браку са Драгом Бабићем стекла два сина и двије кћерке. Душан живи у Холандији а Милутин у Ријеци, Мира је у Опатији а Смиља у Фиренци.
Од Драге се развела 1960. године, те након двогодишњег боравка у родном селу, пет година је радила у Ријеци. У Италију је отишла 1967. године, када је Југославија отворила границе за своје грађане а многи, попут Бојке, кренули у свијет. Она је, путем огласа у новинама пронашла прво запослење у Фиренци. У почетку је била служавка, радила кућне послове, помагала старим и немоћним особама. У Италији се удала и седамдесетих година прошлог вијека, почела нови живот. Запослила се, скућила а супруг Анђело, био је њен највећи животни ослонац, подршка у свим ситуацијама. Пензионисана је 1993. године. И када су се понадали да ће, напокон моћи уживати у пензионерским данима, путовати по свијету, Анђело је умро 2000. године. Од тада је поново сама, али, у инат свим недаћама, пуна животног оптимизма.
Ослонац за родбину, помоћ земљацима
Бојкин сестрић Александар Шљивар из Јазовца каже да је она многима из градишког краја помогла да се запосле у Италији, да се снађу, зараде за породицу.
„Она је свима који су дошли у Тоскану, била велики ослонац, у свим ситуацијама. И мени је помогла да се запослим у Италији, гдје радим годинама. У њеном срцу има довољно мјеста за родни крај и наше људе. Доброг је здравља, често прича о рату, поратној изградњи, младости у Церовљанима,“ испричао нам је Александар Шљивар.
Бојка има шесторо унучади, седморо праунучади и једно чукунунуче. То је, каже, њена највећа срећа.
Милан ПИЛИПОВИЋ
