Дјелује нестварно, али судбина је Јовану Шокчевићу (85) из Кијеваца у Поткозарју одредила два датума рођења. Први је 10. јул 1939. године када га је родила мајка Сава, дјевојачки Мајданац, а датума другог рођендана не сјећа се.
Памти само околности, годину и мјесто. Зна са сигурношћу да је то било у јесен 1942. године у усташком логору у Јастребарском, мјесту близу Загреба, одакле га је, уз посредовање Диане Будисављевић, заједно са сестром Стевком, те стричевићима Зором и Мићом Шокчевић, у канти за ђубре избавила хрватска породица из Црне Ријеке.
„Када сам изашао из канте, или када су ме извукли, свеједно, осјећао сам се слободно. То је мој дуги рођендан“, казао нам је Јован Шокћевић, бивши радник луке у Ријеци, а сада пензионер у Градишци.
Станује у Јеванђеоској улици број један, окружен бригом и пажњом бројних потомака и родбине.
Не сјећа се имена својих спаситеља, јер је послије неколико мјесеци проведених у њиховој кући, као тргодишњак, заједно са Стевком, Зором и Мићом Шокчевић, доспио у загрљај брата Вељка.
„Он је мој најстарији брат. Илегално је дошао по нас и избавио на слободну територију. Касније је приступио партизанском покрету и страдао на Дунаву, у борби против непријатеља“, испричао нам је Јован, који је имао још тројицу браће, Васу, Милана и Војислава, сестре Стевку и Невенку, те Бору и Борку, брата и сестру по оцу, рођене након рата.
„Сестра Стевка и ја одвојени смо од мајке у Старој Градишци. Тих призора се сјећам, иако сам био сасвим мали, у трећој години. Она је запомагала, молила да нас не отимају, не одводе, падала на земљу, устајала, изнемогла трчала за нама. Стизали су је кундаци усташких пушака, тукли су је, вукли за руке и косу. Мрцварили. Више је нисам видио. То је било посљедње“, свједочи Јован о трауми која га и сада прати, буди га ноћу, не напушта, нити ишчезава из сјећања.
То је најтеже, најболније у мом ратном памћењу, каже Шокчевић, често потомцима препричавајући растанак са мајком у логору.
Сава Шокчевић је скончала у православној цркви у селу Млака, поред Јасеновца, коју су усташе запалиле, а Јован доспио у усташки логор за дјецу у Јастребарском.
Његово име налази се на списку 1.300 преживјеле дјеце, већином малих Козарчана, који су сачинили историчар Драгоја Лукић и Удружење „Јастребарско 1942“.
„Једна жена је побјегла из запаљене цркве у Млаки, сакрила се у шуми и испричала шта се догодило. Касније је и она нестала“, описује Јован Шокчевић рат и дјетињство обиљежено страдањима.
Јованов отац Благоја, који је рат провео у њемачком заробљеништву, послије ослобођења се оженио, а у том браку стекао сина Бору и кћерку Борку.
Јован се вратио у Кијевце посљедње ратне године и постао најамник у сусједном селу Челиновац. Чувао је краве, овце и другу стоку. Ту је дочекао ослобођење.
Вратио се кући и са оцем и браћом поправљао порушено и опустошено имање.
Када је порастао, отишао је на одслужење војног рока, а потом на рад у Ријеку.
У ријечкој луци провео је 43 године, ту зарадио пензију и вратио се у родни крај, али не у Кијевце, него у Градишку. Има тројицу синова, троје унучади, бројну родбину.
Они га често посјећују и пажљиво слушају његове приче из рата. У малој и уредној кући, на почетку улице, близу старе цесте Градишка – Бањалука, у мјесту Брестовчина, гдје Јован живи, затекли смо његовог сина Сашу, који је дошао из Аустрије, стричевића Здравка, рођаке Марију, Синишу, Драгицу, Мирославу и Весну. Сви Шокчевићи, из Кијеваца.
Јован Шокчевић каже да за њега једно име има два значења. То је Сава.
„Сава мајка, и ријека Сава, као маћеха. Када ми ту ријеч неко помене, или на њу помислим, из мене почну да навиру снажне емоције“, понавља овај бивши логораш своју животну исповијест.
„То је сјећање на мајку, коју сам највише волио, и на ријеку, која ме одвојила од ње, од дјетињства и безбрижног живота у свом селу. Зато не волим ријеку Саву, јер је она, мутна и крвава, однијела све лијепо што сам имао. Узела ми је мајку и слободу, а ни три године нисам имао“, повјерио нам се Јован Шокчевић, често о томе размишљајући.
Милан Пилиповић / Независне
