Дарио Гвозден: Стевка Козић Прерадовић је пјесникиња љубави и родољубља

ГРАДИШКА – Дарио Гвозден, магистар српског језика и књижевности из Градишке, темељито истражује живот и књижевно д‌јело успјешних, а заборављених писаца.

Међу њима пјесникиње Стевке Козић Прерадовић, поријеклом из лијевчанског села Горњи Карајзовци.

Недавно се навршила годишњица од њене смрти. Стевка је писац за д‌јецу и за одрасле. „Везена јабука“, „Праменстријела“, „На небо касним“, „Сунчева лектира“, „Паметна планета“, „Додир душе“, „Луч времена“, „Пут за Ису“ неки су од наслова из њеног богатог књижевног опуса.

„Широк је дијапазон мотива у д‌јелима Стевке Козић Прерадовић. То су Козара, Лијевче поље, Јасеновац, слобода, природа, д‌јетињство, младост… У њеној поезији описани су трагични доживљаји свијета и живота, рат и поратно вријеме, у којем д‌јетињство лирског субјекта није било безболно и безазлено доба. Кроз стихове проговара родно тло, буди се немир између сна и јаве, чује се звук тишине и молитве, али и плач тужбалице“, закључио је професор Гвозден, истраживач животних судбина и тумач поезије завичајних стваралаца. Стевка Козић Прерадовић, подсјећа професор Гвозден, често је говорила да је „љубав према пјесми са њом рођена“.

Збирка „Везена јабука“ заузима веома важно мјесто у њеном стваралаштву, сматра угледни професор српског језика и књижевности.

„Јабука је ритуал, симбол који мирише на прошлост, на д‌јетињство. Готово да нема обреда без те рајске воћке. У овој збирци препознајемо крајишке пред‌јеле, крајишког човјека, крајишку жену, поносну, стамену, жену која стоички подноси све. Збирком владају сјај успомена из д‌јетињства и помућена сјећања на ратна разарања, материјална и духовна. Овд‌је се лирски субјекат поистовјећује са сушом, јабуком, јутром, ватром, пепелом, цвијетом. Она је дневник саосјећања са прошлошћу“, наводи професор Дарио Гвозден. О пјесникињи из Лијевча, гд‌је је свијет први пут угледала, на крају Другог свјетског рата, такође наводи:

„Велико саосјећање с природом, љубав према природи, њене боје и облици, шум дрвећа који допире до срца, бол за сваким посјеченим стаблом, елементи су поезије Стевке Козић Прерадовић. У прилог томе је пјесма „Избјегличка д‌јеца“, која доноси сурову реалност тренутка, недужне д‌јеце без д‌јетињства, под ведрим небом. Играјући се корама од диња и лубеница „када им љето дозволи“, прескачући „темеље од сламе“, чезну за својом вољеном кућицом коју су оставили, намјештајући собе мјесечином“.

Стевка је извезла своје мисли најљепшим ријечима српског језика, као што су: мајка, отац, син, брат, сестра, јабука, милошта, огледало, игра, пјесма, очи, птица, завичај, љубичица и многе друге, закључио је професор Гвозден.

Њене ријечи трајно су скопчане за родни праг, д‌јетињство, њене најмилије, огњиште, слободу, природу, маслачак, јабуке…

Гвозден закључује да је Стевка Козић Прерадовић, пјесникиња љубави и родољубља. Заступљена је поезијом и прозом у антологијама више земаља, Индије, Мексика, Србије, Босне и Херцеговине, Русије, Румуније. Њена поезија преведена је на 16 језика.

Пјесничке форме

Стевка се са великим успјехом исказала у неколико пјесничких форми.

Мајсторство стиха остварено кроз форму сонетног вијенца увелико је обогатило њен књижевни опус. То је збирка посвећена Петру Кочићу, великану српске писане ријечи. Кип свјетлости је уједно пут ка свјетлости и велика борба против неправде и зла. „Пут за Ису“ свједок је људских патњи, појединачних и колективних, патњи обавијених ратним сумраком.

Овом књигом остварен је још један важан дијалог са историјом и са завичајем. Хаику поезија увелико употпуњује књижевно благо Стевке Козић Прерадовић.

То је пјесничка врста посебног опсега и форме, гд‌је је ријечима тијесно, а мислима широко, гд‌је се природа и оно што се догађа у човјеку прожимају. Стевка Козић Прерадовић ову форму пажљиво његује од 1981. године. Збирка пјесама за д‌јецу „Сунчева лектира“ препуна је игре, маште, топлине, благог хумора уплетеног у игру и забаву. На свијет д‌јетета не гледа само из визуре одраслих, већ се свијет одраслих посматра из визуре д‌јетета. Написана јасно, течно, језгровито, стилом који је сликовит, топао, осјећајан, прожет темама из свакодневице.

Пјесма „На раскршћу уторка и сриједе“ свједок је неумољивог протока времена.

Наслов је временска одредница, неухватљива и незадржива. Пјесма „Шта је ту чудно“ доноси сјећање на веселе и разигране њиве пуне људи, када је пољима од‌јекивала пјесма, када је срце било пуно и задовољно након одрађеног посла.

Из биографије

Пјесник, прозни и драмски писац за д‌јецу и одрасле, књижевни критичар, путописац… Члан Удружења књижевника Југославије од 1979, а потом Републике Српске. Прву награду добила је 1964. године у Бањалуци за роман у рукопису „Кључ нисам нашао“.

Уврштена је у 45 антологија прозе и поезије домаћих и страних аутора, те у лектиру од 2003. године и студијске програме за д‌јечију књижевност 2015. године.

Значајније награде добила је за књиге и допринос развоју културе: „Веселин Маслеша“, „Шушњар“, „Кочићево перо“, „Драгојло Дудић“, „Песнички крчаг“, „Слово Кочићу“, „Кључ Модрог града“, „Пјесма над пјесмама“, „Зија Диздаревић“, УК РС „Књига године“…

Извор: Милан Пилиповић / Nezavisne.com