Пријатељство су исковали након случајног сусрета, у градском парку, поред Саве у Градишци. Барба са ријеке и Барба са мора. Градишки Барба је Борис Рађен, дугогодишњи капетан ријечне пловидбе а његов пријатељ је Богомир Ликар из Пуле. Он је, како каже, заувијек напустио Истру и настанио се у Лијевчу, у Градишци. Сада су и он и Рађен барбе са Саве.
„Био сам економиста, радио у служби набаве великог предузећа. Прошао сам „сито и решето“, цијелу Европу и свијет а ријетко био у БиХ. Овдје, у Градишци, за шест мјесеци упознао сам више људи него у Пули за 60 година. Осјећам се смирено, опуштено. Овдје ми је љепше него у Истри,“ каже Богомир Ликар. Он борави у Резиденцији „Бакић“, његова стална адреса је Достејева 3, Градишка. Кћерка ми је, појашњава околности доласка у град на Сави, помогла да пронађем средину коју сам замишљао, пожелио. „Дошао сам и не жалим ни за чим, остављеним у Пули. Овај град је по мјери мојих потреба, шетам, крећем се, идем у кафиће, дружим се. Срећем љубазне и добре људе. Они су моји пријатељи,“ прича Ликар Борису Рађену.
Њих двојица, послије јутарње кафе, у угоститељском објекту симболичног назива „Да ме није,“ договарају пловидбу Савом. Шетају лијепо уређеном обалом, гдје све мирише. Има много цвијећа и старих липа. Рађен, колеги и пријатељу, од ове године и суграђанину, показује свој бродић испод савског моста.
Каже да је радио у водопривреди, управљао великим бродом „Оштрељ“, бавио се експлоатацијом шљунка и пијеска из Саве. Сада, има мали брод у којем проводи највише времена. У њему дочекује пријатеље, организује феште, а често и преспава. „Бродић је моја адреса, али промјенљива, зависно гдје је усидрен. Зато поштари знају, гдје ће ме наћи, ако држава или неко други, пошаље каква писма или позиве. Довољно је написати, Барба, Градишка, и сигурно ће ме наћи,“ прича Борис Рађен.
„Наћи ће те сигурно, како и не би, када Јелисава ради у пошти, на шалтеру, њој ништа не може промаћи. Тек када би стигло љубавно писмо, она би те одмах потопила,“ добаци Миле Чатак, бивши фудбалер а сада возач и власник камиона у Америци. Добаци, позва на пиће обојицу, и оде. На ову опаску, надовеза се Ликар.
„Ако ти је жена тојест супруга љута, чувај се. Ја сам своју слагао да сам престао да пушим у Градишци, и она повјеровала. Али, дошао неки новинар и ја му то све, у детаље испричао. Он ставио наслов, „све ми узмите али цигарете немојте.“ Није прошао ни дан, када она мене зове, каже, зашто ме лажеш. Прочитала на телефону. Ето, проклете технике, поштеном човјеку ни слагати не дозвољава,“ повјери се Барба из Пуле. Барба из Градишке, причом се врати на основну, главну риболовачку тему, на Саву, чамце и бродове.
„Договорили смо пловидбу до новог моста. Крећемо сутра, раније, ујутро, прије врућине. И ријека има своје чари, као и море. Ићи ћемо и на такмичење у риболову, обојица имамо завидно знање и искуство, учествоваћемо као тим, као екипа,“ каже Борис Рађен.
„Али немам дозволу за пецање. Немам ни штап. Само велику жељу,“ рече Ликар.
„Ништа не брини, посудићу ти свој риболовачки штап, а тражићемо и дозволу,“ узврати Борис Рађен Барба из Градишке. Послије овог дијалога, Ликар опет утврђује градиво о два града, у двије државе, пореди Пулу и Градишку.
„ У Пули сам живио 63 године. Рођен сам у Бјеловару, мој отац је био војно лице па смо стално селили. Осјећао сам се, као да ми је на прсту вјенчани прсен којег више не могу скинути. Ипак сам успио, ослободио се стега туристичког, приморског града и отишао. Заувијек. Овдје је моја посљедња адреса,“ објашњава Ликар разлоге који су га довели у Градишку. Већ на први сусрет, каже, град и његови људи су му се допали.
„Највећа мука ми је што је Пула изгубила душу, а Градишка је има. Ту пулску душу узели су туристи који су свуда, и праве гужву, на улици, продавници, ресторану, у парку… Гдје год кренем, бирам пречице, улицом се не може проћи. Свуда хватам прилику да се изборим за дјелић цесте, реда у продавници, у аутобусу, на мору, за сто и столицу, свуда… Данима, нисам срео познаника, а поготово пријатеља. Излазио сам из куће срећан а враћао се несрећан.“
У томе, поред моста, док су Ликар и Рађен разговарали о Сави и савским чаролијама, наиђоше Јелисава и унук Ђорђе. Тада су већ услиједиле нове теме и нове приче.
Море
Богомир Ликар има своју теорију о приморским градовима и становницима. „Пуљани се купају у мору до 25. године, шетају поред мора до педесете а послије, у море уопште не гледају, обилазе га и траже прилику, као ја, да оду било гдје.“
Милан ПИЛИПОВИЋ
