Професор Стевка Шмитран: Италијанима приближила српску књижевност

ГРАДИШКА – Када год дође у Градишку, најчешће у љето, у вријеме цвјетања липе, Стевка Шмитран, пјесник, преводилац и професор славистике на Факултету за стране језике и књижевност у Пескари, опхрвана је сјетом. У Италији, она деценијама промовише родну Градишку, свој завичај поред Саве, међу старим дрворедима који је инспиришу али и српску књижевност и умјетност.

Стевка је недавно добила Повељу Градишке за допринос развоју културе, образовања и промоцију у свијету. Посредовала је и приликом потписивања споразума о сарадњи града на Сави, у којем је провела д‌јетињство, са Монтесилваном, италијанским градом у покрајини Пескара.

Њена академска каријера почела је у Италији 1976. године, након завршетка студија на Филолошком факултету у Београду, где је стекла звања магистра и доктора наука. Аутор је више од стотину публикација. Своја научна интересовања фокусирала је на питања савремене књижевности, средњовјековне историје, српског те руског језика и писма.

На италијански језик превела је д‌јела Иве Андрића, Милоша Црњанског, Вука Караџића, Миодрага Павловића и других српских аутора. Приредила је и омаж Матији Бећковићу за Антологију италијанске поезије. Награђена је за преводе српских књижевника те за властити поетски опус. Утемељила је и награду у области књижевних и научних достигнућа а међу награђенима у првој едиције је нобеловац Петар Хандке.

“Имам једно дивно писамце на српском које ми је написао Хандке, што је за мене драгоцјеност, гест поштовања и признања,” казала нам је Стевка Шмитран, приликом снимања телевизијске емисије о баштини завичајних стваралаца. Ипак, пажњу академске јавности, о чему је вијест стигла и у њен родни град, побудила је есејем о Градишки и специфичностима живота на граници.

„Рођење на граници два свијета и несвјесност тога доводи нас у привилегован положај и даје нам личну карту због које нас увијек има овд‌је и другд‌је. Моја граница је Градишка, град на обали Саве насупрот Хрватске. Све знакове свог рођења носим на матерњем језику, у заједничком индивидуализму, у ширини вјере и секуларизму, у неуморном сучељавању традиције и модерности,” написала је Стевка у есеју о завичају “Кад сам носила од‌јећу боје ријеке Саве”. Ни из једног приручника нисам научила како да сачувам аутономију пограничног идентитета, пише Стевка Шмитран.

“Рођење на граници значи имати држављанство, обогаћено разумом и осјећањима, које се не губи живећи негд‌је другд‌је. То је врста пјесничког канона,” пише Стевка, исказујући још једну димензију оданости своме крају и људима са којима непрекидно гради мостове и шири духовне сфере.

Стевка Шмитран је готово читав радни вијек провела у Италији, учећи студенте у тој земљи љепоти и вриједностима српског али и руског језика, упознавајући их са културом ових народа.

“Свуда по свијету носим у срцу Градишку и њене људе, велику ријеку која у прољеће надође од једне до друге обале, све потопи и понесе незнано куда а љети се претвори у велико прозирно врело у којем трепере моје успомене. То ме надахњује,” повјерила нам се Стевка.

“На мосту чији жељезни лук спаја обале, одувијек су се сретала два царства, са истока и са запада. То богатство заједнички су изњедрили људи са десне и лијеве обале а многе генерације, као што је моја, надахнули су га лирском љепотом,” емотивно, са душом пуном сјете, биљежимо мисли у којима се преплићу људи, обичаји, вријеме и меридијани.

Завичајне пјесме

Стевка је написала руковет завичајних пјесама “Славица” и “Ускоци”. Меланхоличне сјенке, у књизи “Славица” које продиру већ у рана јутра, озарења љубављу, застају пред тајнама свијета и пред суштином живота. У свијет је, каже, још из д‌јетињства такође понијела епос усмених предања које су у град донијели њени родитељи поријеклом из Турјака под Козаром. Тамо су се њихови преци, надахњивали и појили поетиком коју је изњедрио народ у тешким временима.

Српски ускоци у Америци

Стевкина књига о српским ускоцима изучава се на шест универзитета у Америци. “Српски сељаци су на темељу историје, у пјесму претворили своју вишевјековну патњу распирујући у пламен побједеј искру запретену на великом пепелишту трагедије. Мит који је из тога израстао, духовно је оснажио многа покољења, научио их да у стиху и пјесмарици пронађу снагу за живот, да сачувају себе од других и себе од свога бола,” појаснила нам је Стевка Шмитран, поистовјећујући своју животну судбину са јунацима српских епова.