Маштовите приче Радислава и Данила Шљивара: Мој ђед је жива читанка

ГРАДИШКА – Д‌јед је Радислав Шљивар а унук Данило Шљивар. Њих двојица, заједно засјели на гомилу даске и кратко изрезаних дрвених облутака. У хладовини. Велика је врућина па ни испод дебелог граба није нарочито угодно. Њима то не смета. Вјетрић са Козаре повремено ћарлија, што стање, у Доњим Подградцима, гд‌је Радислав живи а унук га често посјећује, чини подношљивим. Д‌јед и унук имају исте, бијеле и лагане шешире, који глави праве хлада. „Шешире је, код Кинеза, купио мој унук. Он је ђак у Градишци.

Брине за себе и за мене. То је прави унук, каквог свако треба пожељети. У ова смутна времена, нико не мари ни за кога, а поготово за ђеда у селу. Е, то се моме добром унуку, не може догодити,“ прича Радислав  Шљивар, бивши поштар у Горњим Подградцима а сада пензионер у Доњим.

„Цијели мој живот одвија се на релацији од Доњих до Горњих Подградаца. Када сам био млад и способан, представљао сам се, да сам из Горњих, да сам горњи у свему и свачему, а сада, када сам поприлично онемоћао, не пристаје ми ништа друго, него да будем доњи. У Доњим Подградцима, гледано из моје  пензионерске перспективе, ништа није горње, све је на дну и доње.

Тако је, и никако другачије“ објашњава Радислав Шљивар, уз смијешак, повремено шешир натичући на чело и очи, а повремено га гурајући ка потиљку. Унук, стао испред, заузео бусију, и пажљиво слуша, памти сваку ријеч. Труди се да нешто важно не промакне.

„Купио сам исте шешире, нама двојици, и никоме другоме. Ђеда сам хтио наградити за његове лијепе и занимљиве приче. Волим их слушати и зато, често и радо, из Градишке, гд‌је живи са сестром и родитељима, долазим код ђеда,“ додаје Данило. Он је ђак Основне школе „Васо Чубриловић“ у Градишци.

Завршио је шести а сада одбројава дане до поласка у седми разред. Воли у школу а воли и у село.

„Распитај се, да ли би мене примили у седми. Регуларно сам завршио шести, овд‌је у Подградцима. Разредница ми је била Драгица Мацура, може она то потврдити, ако није заборавила. У дневнику је записано да сам редовно положио шести разред примјерним владањем. Познато је то бившем директору Миладину Бранковићу, може и он да потврди, ако загусти у доказивању“ предложи Радислав занимљиву идеју, свом унуку.

Овакав задатак и молбу, Данило није очекивао али се брзо снађе. „Питаћу ђеде, па да идемо заједно. Хоћеш ли са мном у исту клупу,“ шеретски и потврдно одговори унук, да не разочара д‌једа који му је тог дана набрао корпу узрелих крушака. Распитујемо се за године унука и д‌једа. То је важан податак за ову причу.

„Ја ћу сада, а то је ускоро, 29. августа имати 12 година,“ рече Данило. „Ђед има, исто 12 али, преко 60. Напунио сам толико 13. маја. Када ово, преко 60, одбацим, ми смо паросници тојест вршњаци,“ без оклијевања, издекламова Радислав своју животну рачуницу. О чему тако често и са великим повјерењем разговарају д‌јед и унук, упитасмо.

И потече прича, зажуборише ријечи као рјечица Врбашка, која протиче поред нас, кроз ово село у Поткозарју, близу

Градишке, и улијева се у Јабланицу.

„Најчешће разговарамо о давним временима, о тешком животу, дивљим животињама, догађајима из ратова, несташлуцима… Свака прича је њему интересантна и поучна. Оне развијају машту, буде способност лијепог говора, писања. Мој унук има о чему написати диктат или састав из српског језика. Научио је многе лијепе и интересантне приче,“ казује нам Радислав тупкајући штаком о камење и суву, испуцалу земљу.

О воденицама, напримјер, често разговарамо. Унук пита а ја одговарам, наставља Радислав причу о причама. „Мој син Велибор ништа не зна о воденици, а унук Данило све зна. Зато све што њему причам, он слуша и памти. А син каже, опет измишљаш којекакве лагарије. Када Данило својим родитељима, Велибору и снахи Ирени препричава нешто занимљиво, они то сумњичаво доживљавају.

Али, неда се ни мој унук, тек тако превеслати преко потока. Када му понестане аргумената, он каже, то ми је ђед рекао. Ђед не лаже. А сваки ђед је жива читанка.“ И шта се дешавало у тој воденици, и око ње, у шуми, упитасмо, радознали, као и унук Данило.

„Када сам био младић, набацим на леђа врећу кукуруза па преко њива и кроз шуму, у воденицу. Обично ноћу. Пут је дуг, брдовит, каменит. Тешко је врећу носити, али страх не зна за терет. Успутно ме пресретне чопор вукова. Језа ме хвата, трнци пролазе цијелим тијелом а коса се диже. Ћутим и идем, истим кораком. Не убрзавам, да вукове не изазовем. Тихо и лагано, идем кроз Ресановце. Вукови завијају, све у хору. Један се прво јави а остали из чопора, за њим заложе, као да пјевају ојкачу. Завијају у хору, као пјевачка група.“

А када се вратиш кући, да ли те они прате, упита Данило, замишљајући слике које му д‌јед ријечима дочарава. „Када дођем кући, закључамо се, а вукови ме допрате до  кућног прага. Тек касније, када су сељаци масовно отишли у иностранство, зарадили који динар, покуповали су моторке и просјекли шуму.

Прије нису имали чиме. Послије тога вукови су одступили, повукли се дубље у Козару.“

Свака прича без поруке и закључка, каже Радислав, није комплетна.

И наставља, ријечима да слика дивље звијери, престрашенбе д‌јечаке и мрачну шуму. „Битку са вуковима и медвједима губи само онај ко се препадне.  Спавали смо на штали, на тавану, у сијену, да се од вукова и медвједа спасимо, на сигурном. А мирис сувог сијена и сламе, надахњивао нас је и у нама будио машту.“

Тако прича д‌јед Радислав а закључке извлачи и памтио унук Данило.

Мени су све ђедове приче интересантне, каже. А у њима, осим вукова, медвједа и воденица су сељаци, ратници, сеоски чобани, пијанице и авантуристи, чудаци и занесењаци, виле и вилењаци , који су такође битни за боље разумијевање сваке д‌једове приче.

Шта д‌јеца треба да знају

Д‌јеца требају знати како су живјели њихови преци, и гд‌је су живјели, утврђује Радислав своја увјерења која је давно стекао. „ Прочитао сам мемоаре проте Славка Вујасиновића, који је писао о Дубици. Из тога, себи сам створио слику, како су људи нашег краја живјели у његово доба. Ријечи су као сликарски кист, оне су најмоћнији алат, под условом да су правилно распоређене и у прави час испричане,“ објашњава Радислав суштину д‌једових прича. И додаје.

„Свако дијете је богато, које има ђеда. Ђед је жива читанка. Ја нисам имао ту срећу, ни ђеда ни бабе. Али, ишао сам у село, на прело, и слушао старије који су причали како је некада било, о ратовима и бунама, борби против Турака и Нијемаца. Цијелу ноћ смо слушали те приче, до зоре.“

Аутор: Милан Пилиповић