Сваки долазак у Градишку из Шведске, гдје живи више од три деценије, пјесник Садик Табаковић користи за боравак на Сави. Он ову ријеку своје младости и поетског надахнућа, њене обале најчешће походи пјешке или бициклом. Сваки пут, каже, када дође у родни град и прошета обалом, посматра и доживљава исте слике, идентичне призоре у таласима широке и успорене ријеке који се непрестано понављају.
“Мени је овдје најљепше, Градишка има душу која ме, одавно жедног завичаја, топло и нештедимице поји сваког љета, када најчешће долазим овамо. Исто узбуђење ме опсједа, због многих људи које срећем и прелиставам сјећања, будим давнашње успомене као књигу најљепших стихова,” прича Садик Табаковић
који у рано јутро, прије него што Сунце изађе високо и загрије ову равницу, по навици шета поред Саве.
“Инспирисан Савом, прве пјесме, написао сам шездесетих година прошлог вијека. Ова ријека ме и сада, сваки пут изнова, мотивише да пишем. Нисам се одрекао тога задовољства. Ријеч је највеће благо. Пјесник без стиха и без писања, исто је што и пјевач без гласа. Чињеница је да одавно нисам ништа објавио али ћу то ускоро учинити,” каже овај поета носталгичне душе. Његови стихови су, записали су књижевни критичари, најљепша су народна тканица.
Одлазак у Шведску, када је почела да се распада бивша Југославија, за Садика Табаковића био је тежак, непреболан корак изнуђен свеопштом несрећом.
“Прву годину или двије, моја супруга Фатима и ја, редовно смо у Шведској, као на крају свијета, земљи на хладном сјеверу, ишли на жељезничку станицу, као да ћемо баш тога јутра или дана отпутовати некамо, негдје, заувијек, без повратка и жаљења. Хтјели смо заправо кући, међу своје и на своје, срце је хтјело али није могло да се избори против туге и безнађа,” препричава Садик, тихи и скромни човјек саткан од доброте, свој одлазак у свијет.
Испод липа, гдје је написао много поезије, овај лирик отвара срце, као велику читанку живота и сјетно прича, препричава носталгичан догађај, отпор туђину и туђем а вазда жељан свога. “Одлазили смо, супруга и ја свакога јутра, са кофером у рукама, у најновијој гардероби, кретали негдје, испраћали возове, испијали кафу на станици и враћали у своју избјегличку собицу. Чекајући воз за нигдје, године су прошле,” описује Табаковић долазак у Шведску, у град Еребро, гдје и сада живи а пријатељима и знатижељницима приповиједа.
“Послије много књига, вриједних награда, књижевних достигнућа, активног рада у Удружењу књижевника БиХ, осјећам да се у мени поново пробудила танана, златна пјесничка нит. Истина је да пјесник из човека никада не може изаћи. Тако се сада осјећам,” прича Табаковић, у друштву унука Дражена којег од дјетињства учи да воли људе и свој крај, да његује све што је вриједно, да сваког дана слави живот. Говори о себи и поезији, о потреби писања.
“Покушавао сам у Шведској писати пјесме и приче, збирке поезије и романе али, првих година, није ишло, срце и душа нису могли а оловка испадала из руке. Осјећам да ми се сада вратио пјеснички дух, а ја у свијет литературе,” описује нову животну и умјетничку епизоду, Садик Табаковић, некада добитник угледних пјесничких признања међу којима је њему најдража награда “Антун Бранко Шимић”. “Имам своје пороке, лијепе и несвакидашње. Овисник сам о завичају и успоменама, сјећањима на вријеме када сам, због примјерка новина које нису стизале у Градишку, или због нове књиге, објављене пјесме, путовао у Бањалуку или Сарајево. Није за мене било веће среће и радости, него када своју пјесму видим у “Путевима”, “Животу”, “Пољима” или другим књижевним часописима тога доба,”описује Садик Табаковић, давнашња искушења и изазове који су га увели у свијет литературе, другачијег посматрања и доживљаја свијета који га окружује, као расцвјетала ливада у Лијевчу или поткозарски воћњаци у прољеће.
Књиге
Садик Табаковић је прву збирку поезије “Имагинарна земља” објавио 1969. године. Услиједиле су књиге “Ноћ прије искони” (1970.), “Прометејево изгнанство” (1970.), “Предјели пуњених птица,” (1983.) Заступљен је у више антологија БХ поезије а добио је значајне награде за литерарни рад.
Милан Пилиповић
