Пета је година како се Илија Ивановић, посљедњи свједок јасеновачког пакла, вратио међу своје другове из младости, који нису успјели, као он и мањина Козарчана, да побјегну из усташког логора у Јасеновцу, него су скончали у страшним мукама. Преминуо је 19. септембра 2019. године у Градишци.
О своме, ратом рањеном дјетињству, написао је више књига, често и радо свједочио, причао, упозоравао на опасности од пробуђеног фашизма.
Илија је, заједно са неколико својих комшија из поткозарских села, 22. априла 1945. године побјегао из Јасеновца.
Рођен је 1. августа 1928. године у селу Горњи Подградци под Козаром. У родном селу завршио је основну школу. Онда је избио рат.
Након ослобођења, Учитељску школу завршио је 1950. године у Бањалуци, а потом и Факултет политичких наука у Београду.
Био је професор у средњој школи у Зеници, коју је напустио 1992. године. Посљедње године живота провео је у родном селу.
У Јасеновцу је био заточеник приближно три године.
Доведен је у тринаестој години, у колонама дјеце, малих Козарчана, а послије пробоја у којем је, великим чудом, заслугом судбине остао жив, вратио се кући 26. априла 1945. године.
Логораши, исцрпљени, болесни, у безнађу, али са зрачком наде, уз повике слобода или смрт, јурнули су на капију, послије дуго и тајновито припремане акције.
Њих више од хиљаду покошено је рафалима, са оближњих усташких стражарница, већ на првом кораку ка слободи, али се Илија, заједно са стотинак логораша, домогао шуме и побјегао.
„Гледајући често сунце како излази иза облака, стално сам гајио наду и вјеру у чудо, да ћу се спасити. Зар да сутра не видим тај излазак? Гледао сам и плаве висове Козаре у даљини. Тамо су Подградци. Тамо је слобода. Тамо су мајка, сестре, брат. Како је то близу. Брзо бих стигао, за пет до шест сати пјешке. Зар ће ме убити, а нисам ни кренуо у живот? Зашто? Нисам ништа згријешио. Нисам никоме зла учинио. Дијете сам.“
Тако је причао Илија, који је у логор доспио са 13 година, а побјегао са непуних 16.
У мислима су му стално били призори убистава, посебно масовна ликвидација нејачи са Кордуна.
„Гледао сам ту јадну колону опкољену усташама које их ударају кундацима и пожурују, усмјеравају према скели у Градини. Иду у смрт. Једна жена носи дијете у наручју. Моли усташу да јој дозволи да сједне, да подоји дијете које плаче. Он је грубо враћа у строј, у колону без наде. Она се ипак издваја, сједа крај цесте и доји дијете. Усташа је то видио, вратио се и снажно ударио кундаком у леђа. Дијете је од ударца испало из руку, а усташа га је узео, бацио увис и дочекао оштрицом ножа, сабље, каме. Е, то ме до краја обесхрабрило, јер ако су убили бебу, помислио сам, убиће и мене.“
Брига за нову младост
Илија је, до посљедњег дана живота, био забринут за младе генерације због мржње и умањивања зла, величања злочинаца, покушаја да се истина сакрије, искриви, а жртве јасеновачког логора избришу.
Дуга је и болна, на моменте чудесна прича Илије Ивановића, записана као његов епитаф за вјечност, на листовима књига, као на камену, да га вријеме не избрише, ако већ људи заборављају.
„Дах се заустављао када су се велика и тешка врата на ћелијама отварала и усташе улазиле са списком људи које су одво¬дили. Душан Прпош из Совјака је стално носио конопац око паса и говорио да ће се објесити. Имао је само дилему да ли ће конопац издржати. Неће дати прилику да га кољу. Сам ће, понављао је овај дјечак од 15 година, себи пресудити и прекратити муке. Бодрио сам га и одвраћао од тога. Објесио се о неку цијев на прозору. Ту је дуго висио, нико га није скинуо. Нико се и није плашио таквих призора јер су били наша свакодневица.“
Иако Илија Ивановић, није жив, његово свједочење и сада, нарочито када су годишњице пробоја из Јасеновца, шаље снажну и јасну поруку.
Оно чува од заборава страхоте Другог свјетског рата, у којем су уморени многи Козарчани.
„Истјерали су нас из логора, на пољани, у строју или у наступу, како су говорили. Док су нас водили, видјели смо у жици много голих жена. Не знам зашто су их скинули и ту држали тако голе. Оне су се заклањале, повијале. На пољани, испред строја, припремљена су вешала. Морали смо гледати. У два наврата сам то гледао.“
„Једном, када је убијен љекар Бошковић којег је лично стријељао Динко Шакић зато што је рекао ‘убијте ме као човјека, а немојте ми везати очи’. Тога се добро сјећам. Потегао је Шакић пиштољ и убио га.“
Треба схватити, мада је то тешко схватљиво, причао је Ивановић, да се човјек и на вјешала навикне, али их не смије заборавити.
Умро је, са стрепњом за дјецу, за младе генерације, да се поново не догоди зло које је обиљежило његово дјетињство и младост.
„Трпимо посљедице замијењених улога, гдје су жртве проглашене убицама, а злочинци добротворима. Ја сам доспио у логор са 13 година, био сам дијете као и хиљаде других мојих вршњака. Никоме ништа нисмо лоше урадили, а власти НДХ масовно су убијале дјецу и бацале у Саву. Препознајем исте димензије, идентичан однос према српском страдању и у времену послије Другог свјетског рата све до садашњих дана и година.“
Лоше лекције из историје
Ивановић је, у свом свједочењу, говорио и о узроцима и посљедицама, по српски народ, по мир и нарушену слободу:
„На Гаравицама код Бихаћа је споменик који потврђује ликвидацију 12.000 антифашиста, мада знамо да су то готово све Срби. Исто се десило у Мотикама, Дракулићу, Шарговцу код Бањалуке, Јадовну, у Херцеговини, гдје су јаме пуњене српским жртвама као и у многим другим мјестима гдје су издвајали Србе и убијали. Шта је то него геноцид. Био сам комуниста, али осуђујем комунисте јер су дозволили да се то сакрива, заташкава.“
Дух тога зла поново је пробуђен на мјестима која су најболнија за српски народ, гдје су текле ријеке крви, а Сава носила мртве Козарчане, био је увјерен овај бјегунац из Јасеновца и, доскора, посљедњи живи свједок.
„Несхватљиво је за мене да се српске власти у Србији и Републици Српској не могу изборити да Јасеновац добије обиљежје геноцида над српским, као и осталим народима који су ту страдали. И не само Јасеновац, него цијела тадашња НДХ. Развијање застава НДХ, стално истицање иконографије система Анте Павелића не наилази на адекватну осуду, што је несхватљиво за модерну Европу. То је срамота за свијет, али очигледно моћни народи и државе не мисле тако, а мали и слаби се повијају и ћуте“, говорио је он.
На искуству из Другог свјетског рата и поратним политичким односима изградио је и јасан став о данашњици.
„Послије Другог свјетског рата, у интересу братства и јединства, није се смјело, нити могло говорити о српском страдању, о српским жртвама. У посљедњем рату, историја се поновила на штету Срба, а Европа и свијет су изградили став да су Срби злочинци. То нам говори да је дух усташтва жив и да се настоји завршити злочиначко дјело Анте Павелића и НДХ које је прекинула слобода 1945. године“, говорио је Илија Ивановић, много прије ескалације насиља и неправде у свијету.
Тако је живио и говорио Илија Ивановић. Он је у вјечност однио своју несрећу, тугу, патњу, јасну поруку за нове генерације.
Успомене Десанке Крагуљ
Десанка Крагуљ (95) у Новој Тополи чува успомене на брата Десимира Бајића, учесника пробоја из логора у Јасеновцу и друга Илије Ивановића. Осим Бајића, заслуге за успјешан бијег из овог мучилишта, за његов живот и слободу, говорио је Ивановић, имали су и Миле Ристић из Миљевића, Љубо Врањеш из Романоваца и Раде Кесић из Машића.
Милан Пилиповић Независне
