Миле Љубичић, свједок и страдалник: Славонаца има више у Аустралији него у завичају
Поглед на савски мост у Градишци, за Србе из Западне Славоније наводи на исту мисао, на спасење, рат, страдање, крв, избјегличке колоне, куће у пламену, мртве на цести.
Миле Љубичић из Кукуњевца код Липика, отишао је из родног села прије тридесет година али своје огњиште, на којем је обновио кућу и засадио воћњак, никада није напустио.
Нови завичај пронашао је у Градишци, у Републици Српкој гдје је дошао, у избјегличкој колони, заједно са многим комшијама, родбином, својим земљацима. Сваке године, долази на парастос и полаже цвијеће на споменик страдлаим комшијама који нису имали срећу да се домогну слободе и спасења.
„Споменик нас брани од заборава, за све што смо преживјели а то је велико, огромно и неизрециво бреме. То су тужне приче славонских мученика и страдалника, Срба који су се разишли по цијелом свијету. Ја сам остао у Градишки, да бих био ближе Кукуњевцу и Липику, гдје сам рођен, одрастао, младост провео и годинама живио“, казао нам је овај Славонац, којем се сјећање у драматичним сликама, изнова распаљује сваког маја.
Када свијет слави 1. мај, празник рада, када се многи веселе, додаје он, ми Славонци тугујемо, жалимо за својима, палимо свијеће и полажемо цвијеће на споменике или букете спуштамо у Саву.
Славонци, по традицији, дан прије годишњице масовног страдања организују вече Славонаца на којима оживљавају сјећања, сусрећу се, разговарају о тешким данима и успјесима које су постигли, расути у свијету.
„Славонци никада не заборављају своје родно мјесто, своја села и градове, мада нас ту најмање има, много мање него у Градишки, Републици Српској, Србији или Аустралији, Канади и Америци. Желимо задржати сјећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу. Ако не можемо живјети тамо, имамо право и обавезу, сјећати се свога завичаја“, са сјетом, прича Миле Љубичић, на клупи у парку, у Градишци.
Он машта да се, једног дана, у неко сретније вријеме, појави неки нови Чарнојевић и врати их тамо гдје су Срби живјели вијековима, у Хрватску, у Славонију, Крајину.
„У Градишки смо као свој код свога. Наставили смо, послије бјежаније, онако како смо могли, запослили се, уклопили у нову средину. Овдје смо се скућили, започели живот, од нуле. Захвални смо Градишци која нас је прихватила и гдје се осјећамо веома угодно, добро, схваћени и подржани. Власти нас помажу и труде се да будемо равноправни чланови заједнице“, објашњава Љубичић статус Славонаца у граду на Сави.
Ипак, у Кукуњевац, гдје је окрчио ратом опустошену и трњем зараслу земљу, често одлази. Тамо је засадио шљивик од 500 стабала, на површини од једног хектара.
„То је моја садашња, најважнија преокупација. У пензији сам а тамо, у Кукуњевцу немам с ким ни разговарати, осим са природом. Народа нема. Моје село је прије Другог свјетског рата имало 2.041 становника. Трећина је монструозно страдала, убиле су их усташе, заклале, маљевима потукле, отјерали их у логоре из којих се нису вратили. У посљедњем рату, страдање је било још веће. У моме селу сада живи 180 становника“, описао нам је Миле своје стрепње, чежњу за родним крајем, ријечима насликао године свога и српског страдања у Западној Славонији, првих дана маја 1995. године.
