Милицу и Николу не занимају телефони, они се играју заборављених игара

ГРАДИШКА – Када се Милица и Никола врате из школе, не иду у кућу, него право до кућице за псе, гд‌је се прије петнаестак дана оштенио Лука, црно-бијели псић.

Такво име су му дали већ првог дана, од доласка на свијет. Он цвили, скакуће, трчкара уоколо када осјети њихов долазак, приближавање, умиљати глас ово двоје близанаца.

Милица и Никола Мисимовић су ученици другог разреда Основне школе „Лепа Радић“ у Врбашкој код Градишке.

Њих двоје воле животиње, нарочито псе и мачке, потом јагањце, зечеве,  прасад, па чак и жабе које скакућу на киши по дворишту. Спасавају и врапце када падну са крова. Милица и Никола чувају и хране рибице у тегли од стакла, које, заједно са старијим братом Немањом, лове у оближњем потоку.

„Сви они су наши љубимци, све животиње. Ово малено штене сада највише волимо. Било је слијепо неколико дана и сада је прогледало. Када је била олуја и преврнула кућицу за псе, спасили смо га из воде. Дрхтало је у јарузи. Угријали смо га у џемперу и поред шпорета. Сада је добро, опет се мази и игра са нама и са мачком Јулијом, заједно“, вели Милица, приносећи нам у наручју мачку и псића, заједно.

„Они се грију, једно о друго, и заједно спавају. Мацу сада учим, вјежбам је, како да се уз љестве, уз басамаке, ако не знате шта су љестве, да објасним, пење на кућни таван. Горе има мишева, па нека их лови. Тата каже да мишеви једу жито и праве штету“, рапортира Никола градећи куле у гомили пијеска.

Игра се ту већим дијелом дана. Милица се не одваја од њега. Стално су заједно. Њих не интересују модерне технологије, ни мобилни телефони, они се играју у пијеску, у потоку, у њиви, сакупљају траву, цијепају дрва, мајсторишу којешта, закивају ексере у даске и дрвене стубове, гд‌је год је потребно и гд‌је није.

Кад су Мисимовићи градили оставу за огрев, пожалио нам се њихов отац Мики, Никола је пореметио темељ и оплату.

„Њих двоје се највише баве, забављају животињама и алаткама. Никола не испушта из руку чекић, будак, лопату… Стално је у акцији. Ето, тек што су мајстори избетонирали темељ за оставу и отишли другим послом, Никола је одмах поскидао оплату, расковао даске и повадио подупираче. Бетон се расуо, а грађевина пореметила“, пожалио се Мики Мисимовић који, заједно са супругом Зором, подиже и васпитава троје д‌јеце, двојицу синова и кћерку. Њихов свијет, њихове преокупације и занимације увелико се разликују од оних код друге д‌јеце у цијелом крају.

„Ниџо, како си у школи описао домаће, а како дивље животиње“, упитасмо овог радозналца, вјештог ловца на глисте и пужеве, хватача жаба и корњача, истраживача свега и свачега у своме окружењу, понајвише у пијеску и блату. На одговор нисмо дуго чекали.

„Учитељица је казала да домаће животиње живе у домаћинству, а дивље у шуми. И све сам тачно одговорио, а опет нисам добио петицу. Не знам зашто“, загонетно рече Никола, расипајући пијесак у круг и тапкајући у калупе од старих чаша.

„А оно о лисици, како си одговорио? То испричај“,  додаде Милица. И оде.

„Рекао сам да је лисица домаћа животиња. Учитељица пита како. Тако што моја баба Госпова, која живи у Крајчиновцу, каже да лисица никада не излази из њеног кокошињца. Стално је међу кокошима. Ето, видите да је домаћа, шта би друго била“, не попушта Никола у свом закључку који, у практичном смислу, има утемељење у Госповином, непобитном искуству и мудрој, на логици заснованој теорији њеног вижљастог унука.

„Никола је данас из српског језика добио јединицу“, опет се Милица уплете у причу, нисмо ни примијетили када се опет вратила са псићем у наручју. То рече па додаде да је она добила тројку, јурну иза куће, да се који пут прометне на љуљашци окаченој о жељезну цијев. Никола се нађе у неприлици.

„Истина је то. Праведно је. Нисам научио лекцију, ловио сам рибу на Јабланици,  и добио јединицу. Тако је било. Жива истина“, одговори Никола и настави своју работу међу гомилом грађевинског материјала поред куће. Недавно су дограђивали кућу па сада има свега од неутрошеног материјала. То је за њега неописива уживанција. Све док мама Зора не дође са посла. Тада је већ друга прича, јер домаћи задаци постају важнији од свега другог што ово двоје ученика заокупља по цијели дан.

„Никола, када научиш лекцију па ударнички наставиш школу и науке, који занат би највише волио изучити“, стависмо на ново искушење јунака ове приче и актера свакојаких чудеса у чаробном свијету маште.

„Учићу занат за печење роштиља, прасетине и јагњетине. То ми се највише допада. А сада, понеси праћку, идемо у лов на свраке“, одбруси Никола којег, као и његову сестру Милицу, красе послушност и љубав према животињама. Мобилни телефони и друге занимације модерног доба ове седмогодишњаке уопште не интересују.

Жеља

Имају ли Милица и Никола жеље и које, упитасмо. Никола се први изјаснио. „Имам, ја бих волио отићи у зоолошки врт, да видим змије, магарце и жирафе.“ Милица га прекиде.

„Шта ти је, не живе магарци у зоолошком врту, него на њиви у Чатрњи. Чувају овце. Ја сам их вид‌јела неколико пута. Ја бих жељела да идем на приредбу о моди, да се упознам са неким манекенкама. То је моја жеља. Имам и ја манекенску хаљину, донијела ми тетка Нада из Њемачке“, срамежљиво рече Милица, као да одговор одступа од њених свакодневних обавеза и интересовања.

Немањини овца и пас

Немања Мисимовић, старији Миличин и Николин брат, сада успјешан фудбалер у младим селекцијама градишке Козаре, дуго је хранио и играо се са овцом и псом.

Ове двије животиње пратиле су га до оближње школе, играле се са ђацима и сатима трчкарале уоколо, чекајући да школско звоно огласи крај наставе. Враћали су се кући опет заједно. Њих троје. Тако данима. Д‌јечак, за њим ован па пас. То је био призор који су многи у Врбашкој запазили и дивили се малом љубимцу животиња. Ову љубав Немања је пренио на Милицу и Николу, а он у спорту пронашао свој нови свијет за доказивање.

Избор: Милан Пилиповић / nezavisne.com