У малој приземници окруженој цвијећем и тек исцвјеталим воћкама у њеном врту, на адреси Србачки пут број 19, у Новој Тополи, гдје се са супругом Бором настанила прије 24 године, станује Марија Голић (84).
Њен живот саткан је од музике и пјесме. Албуми са црно-бијелим фотографијама су њене успомене. Има их много.
„Сви моји су музичари и пјевачи. Мој покојни отац Јаков био је хармоникаш, мама Марија, истог имена као и ја, вољела је пјесму и пјевала, браћа Мијо и Мирко такође су свирали на хармоници… Моја кћерка Нада завршила је Нижу музичку школу, Одсјек хармоника. Покојни супруг Боро је био чувени хармоникаш. Имао је и свој оркестар у Зеници, гдје смо дуго живјели“, прелистава Марија фотографије и објашњава гдје и када су снимљене.
Рођена је у селу Засеље код Витеза, у породици Рамљак.
У петој години, послије ослобођења, када је завршен Други свјетски рат, са мајком је преселила у Зеницу. Ту је одрасла, завршила фризерску школу, радила у струци неколико година, а потом, све до рата, била сервирка у болници у Зеници. Бору Голића из Козинаца код Градишке, који је за послом доселио у рударски град, упознала је веома рано. Удала се за њега у осамнаестој.
„Музика и пјесма су нас спојили. Он је свирао, а ја сам играла и пјевала. Са Културно-умјетничким друштвом ‘Пламен’ гостовали смо у многим мјестима бивше Југославије. Били смо зенички Радојка и Тине Живковић, у то вријеме ненадмашни музички брачни пар из Србије“, сјећа се наша саговорница, и сада сасвим витална те посвећена пјесми.
„Хоћете ли да вам запјевам“, предложи Марија. Ту је и њена кћерка Нада, информатичарка са књижевним склоностима, ауторка популарне књиге „Дневник моје мајке“, коју ће током априла промовисати у више градова.
Она живи у Низоземској. Дошла је мајци у посјету.
Сложисмо се са приједлогом. И Марија запјева: „Мајка ме је оставила, мала док сам била ја“…
„То је стара пјесма Лепе Лукић коју ћу отпјевати на промоцији Надине књиге у Градишци. Није уобичајено да се у таквој прилици пјева, али то је мој приједлог. Нада се сагласила“, рече Марија.
И Нада, услуживши нас домаћим соком, ракијом и колачима које је Марија направила, имала је шта рећи.
„Мајка ме прво научила читати када сам имала пет и по година. Она је била љубитељ књиге и књижевности. То је преносила на мене. У свакој књизи, као и у пјесми, трагала је за смислом и поруком. Указивала ми је да у свему, у животу као и у литератури, као и у музици, треба проналазити смисао. Ја сам писала о себи и мајци, и у својој информатичкој струци, настојала бити креативна“, испричала је Нада Голић, писац веома запажених књига поезије и прозе у Низоземској, гдје се настанила током рата у БиХ.
Њен брат Младенко такође је отишао у иностранство, а Марија и Боро су 1993. године доселили у Градишку.
„Мени када је најтеже, ја пјевам. Када ми је претешко истовремено плачем и пјевам, срце ми пјева, а душа плаче. Када ми је теже, пјесма је гласнија. Наслиједила сам музичке и пјевачке гене и то пренијела на своју дјецу, на кћерку Наду и сина Младенка“, износи Марија своју животну теорију. То јој је помогло, каже, да сачува виталност, физичку и менталну свјежину и снагу.
„Годинама сам наступала у Културно-умјетничком друштву ‘Пламен’ у Зеници. Рецитовала сам, играла и пјевала. Рано сам завољела македонске пјесме и њих пјевала. Након удаје за Бору Голића, у свој репертоар сам, а под његовим утицајем, уврстила севдалинке. Када он уђе у стан, сједне, па каже: ‘Додај ми, Марија, хармонику’, то је значило да слиједи наш мали кућни концерт“, сјећа се Марија Голић својих музичко-брачних односа и навика.
Уз кафу, у угодном априлском дану, тече прича, као ријека. Доласци у овај крај за њу и Бору представљали су истински догађај.
„Памтим један од својих првих наступа у Лијевче пољу, у дому у Ламинцима 1958. године. Било је много публике. Аплаудирали су ми дуго, а ја сам била опчињена том атмосфером“, враћа се Марија у давне године које у њој живе, препричава догађаје и доживљаје као да је све то било сасвим скоро, не тако давно.
„Кад смо долазили у Градишку, неколико пута годишње, биле су велике феште. Кафане су затваране, унутра су били Голићи, Борини рођаци Душан, Данило и Ђуро, њихове породице и пријатељи. Боро је свирао, а ја пјевала. То је било као у филмовима. Трајало је до касно, до пред зору, а потом смо пјесмом и хармоником кућама испраћали наше Голиће. Све једног по једног“, додаје она.
Највеће феште биле су за Ђурђевдан јер је то крсна слава свих Голића. Изнајмљивали су фијакере и запреге, возили се селом, и пјевали.
Често се причало како је стрина, супруга Душана Голића, говорила: „Ево зоре и дана, а ја однекуд чујем хармонику Боре Голића“.
„Ћути, баба, спавај, то се теби причињава“, упозоравали су је укућани.
Када се хармоника зачула јаче, тада су и остали схватали да стрина говори истину. Устајали су и придруживали распјеваној дружини“, наставља Марија монолог, као да чита редове из књиге, да открива огледало своје душе, попут наслова једне од Надиних књига.
„Памтим и датуме, ништа ми се није из главе избрисало. Удала сам се 31. децембра 1957. године. Рођена сам 6. априла 1940. године. У суботу улазим у 85. годину, а осјећам се као да улазим у 55. прољеће. Пјесми и музици сам захвална, то је мој мелем и моја терапија“, увјерена је Марија Голић у своју животну филозофију које се не одриче.
Независне / М.Пилиповић
Marija Golić iz Nove Topole: Kada mi je teško i plačem i pjevam (nezavisne.com)
