Споменик Вељку Чубриловићу на тргу са његовим именом и биста Енверу Шиљку у Парку слободе, херојима борбе за обесправљене у два свјетска рата, и данас свједоче о слободарским идејама у Градишци.
Њих двојица животима су платили своју борбу и своју идеологију. Младим генерацијама и потомцима оставили су снажну поруку. Своје тежње и одлучност у тој борби, којој су били посвећени свим својим бићем, Вељко и Енвер су у потресним писмима и пјесмама, адресираним вољеним женама, описали на веома болан и потресан начин. Нису жалили младе животе за идеале у којима су живјели и васпитавани.
Српкиња Јованка Чубриловић, дјевојачки Адамовић, рођена у Мостару, и млада Јеврејка Фрида Лауфер из Тузле, биле су њихове животне сапутнице, саборци, давале им снагу и инспирацију.
О њима се ријетко и недовољно говорило. Јованка је била уз Вељка до вјешала у Сарајеву, гдје је он погубљен 3. фебруара 1915. године због учешћа у Сарајевском атентату, а Фрида уз Енвера заједно у тузланском затвору, гдје је стријељан 5. септембра 1941. године.
Јованка је у браку са Вељком, такође народним учитељем и борцем за слободу из Градишке, који је ухапшен у Прибоју код Лопара, гдје су заједно радили у школи која данас носи Вељково име, добила кћерку Наду. Фрида је била љубав и инспирација народном хероју Енверу Шиљку, заједно с њим тамновала у тузланском казамату, а касније у логору НДХа у Јасеновцу, у вријеме Другог свјетског рата, родила Енверовог сина. Слободу нису дочекали, ни Фрида, ни њихов безимени син. Сјенке Вељкове и Енверове, искрених бораца за слободу, али и Јованке и Фриде, и данас лебде Градишком.
Вељкова писма
Вељко Чубриловић је ухапшен у Прибоју 8. јула 1914. године, и преко Зворника и Тузле одведен у Сарајево. У сарајевском затвору провео је осам мјесеци, гдје је саслушаван, исљеђиван и на крају осуђен на смртну казну, вјешањем.
Ноћ пред смрт он је својој Јованки написао писмо. Оригинал је спаљен по наредби суда, али тамничар се сажалио и преписао писмо. Касније је доспјело у руке његовој супрузи Јованки, а сада га у Београду чува Вељкова унука, а Надина кћерка Вера Вујичић.
„Када примиш ово писмо, мој дух лебдјеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову долину суза, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашем дјетету, него своју неизмјерну љубав према нама. Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Преда мном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја, ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит, да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумјети, као што сам Те ја разумијевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумјети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумјети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељску дужност. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да му буде милостив.“
Писмо кћерки Нади
У другом писму, писаном 2. фебруара 1915. године, упућеном кћерки Нади, такође у Верином посједу, као и многи други документи и фотографије, Вељко је напоменуо да га мила кћерка прочита када наврши 15 година. У том писму исказана је очинска љубав, у најтежим данима, када је смрт пред очима, а слобода на вратима.
„Када ушчиташ ово писмо, минуће лијеп низ година. Од малог пупића, расвјетаће се лијеп пупољак. Од мале моје Надице, чију слику гледам, развиће се пристало дјевојче. Твој отац замишља те већ као одраслију дјевојчицу, пуну скромности, тога најљепшег украса дјевојачког, тиху и мирну, сабрану и паметну. Чедо моје, Твој отац ти ништа није могао оставити, до поштена и неокаљана имена. Остао је твој дужник, али ти оставља своју велику љубав и неокаљано име. Ти си већ одрасла и можеш схватити она бурна времена у којима је твој отац живио, па ако их схваћаш, ти ћеш своме оцу опростити. Мајку своју, а мога друга у животу, љуби и поштуј, она ће теби много жртвовати. Биће ти и отац и мајка. Од тебе, мило чедо, твој отац очекује чистоћу срца и узвишене мисли. Буди племенита. Воли народ из чијег си и ти коријена поникла.“
Смртна казна извршена је у рано јутро, око седам сати, 3. фебруара 1915. године. Чубриловић је објешен заједно са Мишком Јовановићем и Данилом Илићем.
На Надиној фотографији, Вељко је графитном оловком забиљежио час када је написао ово писмо. О његовој жртви и љубави према супрузи и кћерки, у Градишци је снимљен документарноиграни филм „Учитељ у ланцима“, а у улози Вељка Чубриловића је градишки глумац Златан Видовић.
Фрида и Енвер
Када је двадесетдвогодишњи Енвер Шиљак из Градишке поведен на стријељање из тузланског затвора 5. септембра 1941. године, он је својој великој љубави, заточеници Јеврејки Фриди Лауфер, ликвидираној годину послије у Јасеновцу, запјевао „Јел’ ти жао што се растајемо…“
Ову пјесму је Шиљак написао у затвору, чекајући извршење смртне пресуде тадашње НДХа, под оптужбом за ширење комунистичких идеја као и Фрида. Ова пјесма, за коју се вјерује да је народна, постала је дио музичке и поетске баштине.
Хикмет Хаџиалагић, професор у пензији из Градишке, близак рођак Енвера Шиљка, испричао је за „Независне новине“ да је Фрида одведена у Јасеновац, гдје је заједно са њеним и Енверовим сином рођеним у логору ликвидирана 1942. године.
Енвер је стријељан 5. септембра 1941. у Тузли. О том догађају, књижевник и бивши градоначелник Јасмин Имамовић напсиао је књигу „Земља соли“ и сценарио за документарни филм. Док су усташе Енвера везаног водиле на губилиште, он је Фриди, која га је посматрала из затворске ћелије, запјевао „Јел’ ти жао што се растајемо, растајемо, а не састајемо. Јест ми жао и душа ме боли. Проклет био ко нас раставио, и умријећу, прежалит те нећу…“
„Заједно су саслушавани и мучени у затвору. Одбили су и посљедњу понуду да проговоре, саопште имена својих сабораца. Зато су фашисти Фриду Лауфер 18. августа из Тузле одвели у логор у Крушћицу, потом Госпић, Загреб и коначно Јасеновац. У логору је Фрида Лауфер родила сина“, испричао нам је Хикмет Хаџиалагић испред Енверове бисте у Градишци, поред које често оставља цвијеће. И поклања се.
Фрида Лауфер је сестри из јасеновачког логора послала двије дописнице. У посљедњој од 9. маја 1942. године пита знате ли нешто за Енвера. Она није знала да је убијен неколико мјесеци прије. На попису жртава из Јасеновца стоји и име Фриде Лауфер, кћерке Јозефа, и њеног и Енверовог дјетета. У рубрици презиме наведено је Шиљак, у рубрици име оца Енвер. У рубрици предвиђеној за име записано је дијете.
За љубав Фриде Лауфер и Енвера Шиљка, за мост у западном дијелу Тузле 2010. године одређено је име „Мост љубави“. Одмах након отварања моста млади су почели закључавати катанце за ограду и кључеве бацати у ријеку. У Градишци улица у центру града је Енвера Шиљка. Народни херој Енвер Шиљак рођен је 15. августа 1919, а Фрида Лауфер 1920. Обоје су живјели само двадесет двије године. Он до 1941, а она до 1942. године.
Милан Пилиповић/Независне
Jovanka i Frida inspiracije gradiških heroja (nezavisne.com)
