У школи у Турјаку, у градишком дијелу Поткозарја, симпатије вршњака и учитеља, потом чистачица, куварица, послужитеља и случајних гостију на приредби у част Вука Стефановића Караџића, чије име носи ова установа, стекао је десетогодишњи Његош Цвијић из оближњих Грбаваца, ученик трећег разреда.
Он се уз помоћ маштовитих укућана и учитељице Слађане Селак успјешно прерушио у Вука Стефановића Караџића, оца српске писмености.
У глумачком заносу, одлучан да терет важне улоге изнесе како то и доликује славној личности, храбро је стао на сцену. Његош је за монолог, нимало кратак и једноставан драмски комад, награђен аплаузом.
„Браво, Његоше, частићемо те слатким бомбонима“, рече једна од учитељица.
Оне су с пажњом и помало стрепњом пратиле приредбу, коју је снимала екипа Радио-телевизије Градишка. А пред камером, рекоше, не смије бити грешке нити понављања.
„Не требају мени бомбони, наградите ви мене пилетом или прасетом – али живим“, огласи се наизглед срамежљиви дјечак, скинувши црвену капу са знојавог чела, као да је скинуо највећи терет тог дана.
Касније нам је у детаље објаснио ову своју поруку… Прије тога, све, па и нас, интересовала је глумачка улога. О другим интересовањима и маштаријама малог глумца сазнали смо касније.
„За ову улогу припремали су ме стрина, стриц, двојица браће, мама, баба, родбина и комшије. Бркови су од папира, капут је од брата Реље, штап је од бабе, капу сам направио ја, кошуљу су ми пронашли негдје, не знам ни ја гдје и како, ваљда од друге дјеце из Грбаваца. Приглавке ми је овдје назула учитељица“, описује овај трећак свој глумачки задатак и перипетије које су све то пратиле.
Улогу је добио у конкуренцији друга Андреја, из истог одјељења, јер је учитељица Слађана, каже, „изабрала мене, не знам зашто, али неки разлог сигурно постоји“.
Да ли је било тешко научити улогу, текст, припремити се за приредбу, упитасмо. Одговор нисмо дуго чекали…
„Овако је било… Припремао сам се од понедјељка до петка, у суботу сам све знао, сваку ријеч. Осјећао сам се као Вук, онај са школске слике, за којег сам првог дана мислио да је мој комшија, ваљда зато што је он некада био ђак. Касније сам схватио да је то Вук Караџић, који је измислио ћирилицу. Мој комшија није ништа измислио“, шаљиво прича Његош мало по страни, у прикрајку школског ходника, да га не чују други.
А онда смо прешли на пољопривреду, јер је он спонтано наметнуо тему…
„Шта ћеш бити кад порастеш, можда глумац? Овдје си данас положио пријемни испит“, покушали смо охрабрити малог глумца.
„Не, ја ћу бити пољопривредник, и то сточар. Сигурно, нема ту никакве дилеме“, одбруси Његош.
И настави елаборирање своје животне тезе.
„Кад сам био мали отишао сам код свог комшије Бранка Цвијића, онако, у госте, и видио сам његову прасад. Она су се мени много допала. Питао сам комшију да мени поклони једно прасе, за рођендан. Бранко је рекао: ‘Може, хвала на питању, твоје је прасе’. Довезао га је зато што ја нисам могао понијети прасе. Много сам се обрадовао. Прасе је мој најдражи поклон за седми рођендан“, открио нам је овај дјечак своју преокупацију. Ни послије седмог рођендана његова интересовања се нису промијенила.
„Сљедеће године, за осми рођендан, од ђеда сам добио шареног пијетла са великом кријестом. Стално он пјева и буди село. Да видите како је лијеп, то вам не могу описати. Дођите да га видите. Послије сам, исто на поклон, добио двије кокоши“, описује Његош, дјечак са именом владике и писца „Горског вијенца“.
Шта је даље било, да ли је његово стадо на окупу, настојали смо утолити радозналост.
„Прасе, то јест крмача је расла и опрасила се. Имам дванаесторо прасади. Да видите како су лијепи. И једна кокош се расквоцала, мама Бранка и ја смо је насадили у гнијезду, са јајима. Излегло се јато пилића, има их пуно двориште. Тако су лијепи“.
Животиње га чекају
„Из школе журим кући да их видим, да их помазим, да будем са својим животињама. Оне ме чекају и трче када се враћам кући. Волим их и зато ћу бити пољопривредник“, одлучан је Његош Цвијић.
„Хеј, да вам још нешто кажем“, додаде овај малишан. И настави…
„Чим стигне прољеће, опет ћемо мама и ја налећи пилића. Имао сам једно пиле са осам боја, али је оно крепало. То ме много ражалостило. И сада сам тужан“.
Ти си глумац и пољопривредник за чисту петицу, зато дај пет, рекосмо. „Дођите код мене у Грбавце да видите моје животиње, ја журим на час, сви моји су већ у учионици“, рече Његош Цвијић.
И оде. Журно. За десети рођендан, 1. октобра, већ се радује јагњету од рођака – ако рођак буде од ријечи. Сигурно хоће.
Милан Пилиповић/Независне
