На узвишењу, које локално становништво препознаје по топониму Гај, поред дрвене црквице и старог гробља, машићки неимар Стево Стојнић недјељом и другим светковинама, заједно са комшијама, одаје почаст Карађорђу Петровићу.
Стево је са породицом на истом мјесту изградио цркву брвнару, а недавно је подигао и бисту великом вожду.
„Овдје, у Поткозарју, Карађорђе Петровић је пронашао јатаке, спремне за борбу против вишевјековног завојевача – против Турака. Повео је Машићане у борбу за ослобођење од вишевјековне тираније, а ја сам желио да нове генерације, млади, то сазнају, а старије да на то подсјетим“, каже Стојнић.
Постављањем бисте, рад сликара Младена Стајчића из Градишке, остварена је Стевина давнашња жеља јер је Карађорђева улога током чувене Машићке буне 1806. године, у налету одлучне борбе за ослобођење, била веома важна.
Машићка буна је, сагласни су овдашњи историчари, била прва велика српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку.
Овај догађај, крупним словима записан у српској историји, више од два вијека надахњује Козарчане и Лијевчане који чувају легенде и свједоче о том догађају.
Машићка буна представља први устанак српског становништва против Османског царства на простору Босанске Крајине.
Карађорђа су, међу осталима, у првим редовима слиједили кнез Милутин Благојевић и свештеник Јовичић, чије име историчари не наводе.
Вијест о устанку убрзо се проширила Босанском Крајином. То је био наговјештај и путоказ босанскохерцеговачког устанка, који је 1878. године донио слободу читавом српском народу.
„Одавде, са Гаја, кренули су храбри Машићани у борбу за слободу свога рода. Њихова жртва је голема. О томе се вијековима проноси прича, на томе усменом предању одрасле су многе генерација. И ја сам у дјетињству то слушао и размишљао. Сада је дошло вријеме да и ја нечим укажем, допринесем успомени на ту борбу и жртве“, испричао је Стојнић за „Независне новине“.
Он је, заједно са пјесником Данилом Карапетровићем, написао и књигу о Машићима, гдје важно поглавље заузимају Машићка буна и Карађорђе. Стево не пропушта ни прилику да похвали све који су га подржали приликом постављања бисте. То су Градска управа Градишка, Завичајни музеј, Српско друштво „Просвета“, машићка парохија СПЦ, мјесна заједница Машићи…
Стојан Бијелић о Машићкој буни
По писању Стојана Бијелића, хроничара Бање Луке и Босанске Крајине, Машићку буну поједини историчари повезују са почетком дјеловања Јована Јанчића. Бијелић је тридесетих година 20. вијека о томе објављивао чланке у „Врбаским новинама“. Он наводи да је 1806. године избила буна у Машићима, највећем селу под планином Козаром. Према том извору из 1933. године, Карађорђе је намјеравао да побуни Босанску Крајину и ступи у контакт са француским генералом Мармоном, који је у то вријеме заузео сусједну Војну крајину.
Међутим, Карађорђеви јатаци нису били способни за овај подухват зато што је народ био веома сиромашан и без оружја.
Изузетак су били Машићи, због бољег материјалног положаја од околине. Козара је пружала погодно уточиште за скривање, а Сава за пребјег у Аустрију у случају неуспјеха.
Поруке у камену
На плочама од камена, поред Карађорђеве бисте, исписане су поруке о историји Машића, које је осмислила професорица Радана Станишљевић. „Козара одњихала поље машићко, рађали се и гинули за слободу борци, јунаци, деца Козаре, синови једног села – Машића. Јуришали у вечност 1806, 1834, 1914-1918, 1941-1945, 1991-1995. године“.
Поред Карађорђеве бисте, у камену је уклесана завјетна порука кнеза Лазара изречена у косовском боју „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.
Независне, Милан Пилиповић
Počast Karađorđu u Mašićima kod Gradiške (FOTO) (nezavisne.com)
