Хамзалија Бешић (94) бивши матичар из Орахове прелистава успомене: Хамзалијино 94. љето за дупли радни вијек
Улазак у 2024. годину, за Хамзалију Бешића, дугогодишњег радника општинских органа управе у Козарској Дубици и Градишци, представља нову животну побједу. Он је најстарији становник Орахове, села у којем је некада руководио матичном службом. И у Дому за старе “Резиденција Бакић” у Градишци, гдје сада борави, Бешић је најстарији.
-Гдје год се окренем, кога год сретнем, сви су млађи од мене, нико старији – вели Хамзалија прелиставајући успомене, сјећања на тешка али и сретна времена. Његова осјећања су помијешана али оптимизам ипак превлађује. То је, вели, снага која га држи у животу. Рођен је 27. јануара 1930. године. Ускоро ће прославити и рођендан.
-Најважније је, да ме памет служи. Жеља ми је да сачувам овај свој капитал, а то је здравље. Радујем се сваком дану који осване и не размишљам о тешкоћама и проблемима. А било их је. У оно вријеме, када сам ја био неко, када сам први у свом крају положио државни стручни испит, одговорност је била велика, а не као данас – упоређује Хамзалија службовање у два државна система. Цијели радни вијек био је запослен у општинској управи Козарска Дубица и Градишка. Био је шеф Мјесног уреда Орахова. У пензији је 36 година, још мало па дупли радни вијек.
-Тако би се могло рећи јер сам увијек био активан, радио и послије пензионисања. Када све прерачунам, ускоро ћу изравнати радни и пензионерски вијек – вели Хамзалија подсјетивши да је пензионисан након 40 година, три мјесеца и 20 дана. Свега се сјећа, памти вријеме када је у Орахови живјело двије и по хиљаде становника а матичар имао много посла.
-У Орахови се годишње рађало и до 130 дјеце. Смртност је била много мања, по 16 или 17 за годину. Годишње сам имао, у просјеку 30 вјенчања. Зато је у Матичном уреду, гдје сам дошао 1949. године, било много посла.
Прије тога био сам службеник повјереништва за државне набавке дубичког среза – сјећа се Хамзалија први поратних година.
-Мој главни повјереник био је Влајко Шиљеговић, брат народног хероја и генерала Бошка Шиљеговића, који ме усмјеравао и указивао на важност обнове и изградње порушене земље, послије Другог свјетског рата.
Била су то тешка времена, радило се напорно али смо сви имали јасан циљ. То је изградња Југославије – прича наш саговорник, окружен станарима Дома за старе особе у центру Градишке.
Ту је дочекао Нову 2024. годину, срећан што се, како каже, осјећа добро, нарочито што је сачувао ментално здравље. Умјерен је у свему, и у храни коју, како каже, не бира али једе умјерено.
Причом нас Хамзалија враћа у давнашњи период, вријеме бивше државе, Југославије, у којој је провео радни вијек. Данас, примјећује, службеници у радно вријеме излазе и ходају којекуда, иду у кафане, касне на посао, иду с посла прије истека радног времена, раде приватне послове у радно вријеме, телефонирају.
-Када сам ја радио, то није било тако. Није се смјело каснити него сам долазио 15 минута раније а одлазио касније. Строго забрањено било је улазити у кафану у току радног времена, свако је морао бити морално чист и одговоран – принципијалан је Хамзалија Бешић. Како се улазило у државну службу, интересовало нас је. Без оклијевања, одговара.
-Врло тешко, није могло преко везе него процедуром. Државни систем је све провјеравао, у сваком погледу, нарочито се, осим стручне, провјеравала морална страна. Било је напорно и одговорно.
Поносан сам, што сам на крају радног вијека, у пензију отишао без мрље. На моралне вриједности, важност учења и рада, указивао сам и својим синовима. Један је дипломирани инжењер машинства, живи у Загребу а други радни у Маутхаузену. И он ће, у априлу ове године у пензију. Њима сам увијек говорио да требају бити поштени, одговорни на својим радним мјестима, то је најважније.
Награде
Хамзалија Бешић је више пута награђиван. Добитник је Ордена заслуга за народ са сребрном звијездом, Плакете Општине Градишка, Плакете Социјалитичког савеза радног народа БиХ. -То је некада, било важно и велико признање.
И сада сам на то поносан – каже Мехмедалија Бешић, времешан по годинама али свјежег дуга.
Аутор: Милан ПИЛИПОВИЋ
