За ископавање бунара, поготово уколико је дубљи од 10 метара, а у градишком крају постоје бунари дубоки и више од 30 метара, потребна је изузетна вјештина. Уколико су бунари издашни, а вода добра, прича о бунарџијама проноси се генерацијама.
Више од 400 бунара ископао је Милош Вујмиловић из Александровца код Лакташа.
Овим тешким послом почео се бавити прије неколико деценија, прво у свом домаћинству, а онда, код других, сасвим случајно и непланирано… Један па још један бунар до више стотина бунара.
Дуго је трагао за бунарџијом зато што му је понестајало воде у домаћинству, а кад је схватио да неће тако брзо доћи на ред код познатог бунарџије из сусједног села, засукао је рукаве и самовољно почео да копа.
Метар по метар, све дубље и све храбрије. Кад је досегнуо воду Милошевој срећи није било краја. Послије је наставио и другима да копа бунаре, заволивши овај посао, и надалеко се прочуо као добар и способан бунарџија.
Ђуро Бубуљ из Грбаваца и Драгољуб Берић из Доњих Подградаца деценијама су били најпознатије бунарџије у Поткозарју. Њих двојица заједно су ископали 500 бунара. И један и други преминули су недавно. Ђуро је до своје 85. године копао бунаре, и о сваком бунару и домаћину занимљиво је причао. Ископали су неколико бунара дубоких и по 50 метара, за шта је осим вјештине била неопходна и велика храброст. Пробијали су се, причали су нам Ђуро и његов нећак Драгољуб, познат по надимку Шарин, кроз камене стијене које су минирали различите слојеве земље, пијеска и шљунка, само да би досегли подземне токове воде.
Милан Протић, бивши радник на жељезници у Омарској и његов син Ђуро, ауто-електричар из Средње Ламовите, такође су ископали неколико стотина бунара. Најдубљи је имао 27 метара, у домаћинству Александра Шљивара, у селу Јазовац близу Градишке.
Њих двојица конструисала су и направила машину за копање бунара која беспријекорно служи и пробија различите слојеве земље, глине, камена, шљунка… Са Протићима су у екипи такође већ искусни радници, њихове комшије из истог или сусједних села, Зоран Панић из Ламовите, Жељко Кеча из Саничана и Младенко Микановић из Ракелића.
Бунар Саве Турјачанина из Машића дубок је 42 метра.
Ископао га је пред Други свјетски рат Петар Дмитровић, у то вријеме чувени бунарџија у цијелом Поткозарју и Лијевче пољу.
Копање и зидање бунара трајало је три мјесеца, а 10 воловских запрега двије недјеље превозило је циглу из Градишке. Бунар је коштао као најбоље имање у селу, али за Јову Турјачанина није било дилеме.
Он је хтио воду у свом дворишту, о томе маштао и успио у свом науму.
„У бунар је узидано 6.000 цигала којима би се и сада могла изградити највећа кућа у селу. Велики труд уложен је у овај бунар. У њега је изливено више зноја него извучено воде“, казао нам је домаћин Саво Турјачанин, сликовито описујући велики труд током копања и зидања бунара.
„Тешко је и замислити колико земље и камена је ручно, будаком и крампом ископано и извучено на површину“, причају домаћини, који и сада користе воду са бунара, најдубљег у цијелом Поткозарју.
Бунар је финансирао Јово Турјачанин. Хтио је да има воду и да кантама и дрвеним бурадима не иде запрегом до сеоских врела и потока.
Овај бунар никад није пресушио, тврди Боса Турјачанин, најстарија у овој породици, гдје се удала прије више од 50 година. На ниво воде не утичу ни велике жеге које су владале прошлог љета. Мале су, готово занемариве осцилације нивоа воде.
„Зид и бунар су као топовска цијев. Све стоји на свом мјесту, а воде на претек. Више људи је обећавало да ће га очистити. Кад дођу, завире, питају за дубину и одмах одустану. Једино Ненад Трифуновић из Доње Јурковице смије сићи и очистити бунар“, испричао нам је Саво Турјачанин.
На другом крају, у Кијевцима, бунар Споменка Стојнића познат је по хладној води. Бунар је ископан 1976. године.
Дубок је 16 метара, а ископао га је Мирко Вранић из Церовљана којег је ангажовао Споменков отац Миле. Било је чудно, сјећа се овај узорни домаћин, када је Вранић одредио брдо као мјесто гдје има воде. Сви су се чудили томе, сумњали, али се испоставило да је у праву.
„Вода је хладна и питка, бунар никада не пресушује. Сада је мање користимо јер је изграђен водовод. Некада је овај бунар био много експлоатисан, чак је имао функцију сеоског фрижидера. Све што је током љета требало сачувати од врућине и високих температура – месо, колаче, свакојаку храну – спуштали смо у бунар, изнад воде“, сјећа се Споменко сврхе и функције свога бунара.
Приче о бунару
Постоји много прича за дугог вијека и бурних догађаја који су се у овом крају догодили. Поред бунара у машићком гају у Другом свјетском рату логоровале су различите војске. У дворишту Јове Турјачанина била је партизанска кухиња, а онда су дошли усташе и Нијемци, па заузели бунар и авлију.
Милан Пилиповић / Независне
